Arvalska pesma (lat. carmen arvale) je pesma arvalske braće, svešteničkog kolegija koji je u starom Rimu plesom i pesmom svakoga proleća u procesiji vršio ritualno čišćenje polja (lat. arvum) tokom praznika Ambarvalia[1], za koji neki antički autori (npr. Sekst Pompej Fest) kažu da se slavio meseca maja u čast drevne boginje koja se zvala Dea Dia.
Pesmu poznajemo s jednog jedinog natpisa iz 218. g. nove ere.[2] I pored grešaka u transkripciji, ona je vrlo važan izvor za poznavanje najstarijeg latinskog jezika, jer potiče iz vremena pre nego što je u latinskom delovao zakon rotacizma, odnosno pre 4. veka pne., kako se vidi po pisanju Lases umesto Lares. To je zapravo najstariji spomenik rimskog pesništva. Uobičajena transkripcija glasi:[3]
Postoje neslaganja u detaljima interpretacije ove pesme, ali njena je osnovna ideja jasna. Ona se, naime, obraća Larima i Marsu i predstavlja molitvu za uspešnu žetvu. Lari se pozivaju da nam pomognu, a Mars da bude sit, da pleše i da ne dopusti da propast padne na mnoštvo (pleores = narod?) te da preskoči prag i ostane tu (kao zaštitnik). Zatim se upućuje poziv da se zazovu svi bogovi žetve (semunis conctos).[4] Nakon poziva Marsu da nam pomogne, pesma se završava petostrukim pozivom na trijumf (triumpe).
U kontekstu prinošenja žrtve boginji Deji Diji, ova božanstva se mole da pruže sigurnost zemlji i žetvi kako bi Dea Dia tu mogla vršiti svoju funkciju.