Jovan Marinović
Za ostale upotrebe, v. Jovan Marinović (razvrstavanje).
| Jovan Marinović | |
| Mandat(i) | |
|---|---|
| Premijer Srbije | |
| Prethodnik | Jovan Ristić |
| Naslednik | Aćim Čumić |
| Biografija | |
uredi  |
|
Jovan Marinović (1821–1893) je bio srpski političar i diplomata, predsednik Vlade Kneževine Srbije od 1873. do 1874. Marinović je uveo nekoliko naprednih reformi srpskog političkog sistema. Bio je član prve generacije srpskih intelektualaca obrazovanih na Zapadu i tokom svoje karijere zauzimao je nekoliko važnih položaja u državnoj upravi. Bio je blizak saradnik uticajnog ministra Ilije Garašanina, mladi Jovan Marinović se brzo uspinjao i postao je vođa srpskih Konzervativaca, na kraju postavši predsednik vlade Kneževine Srbije. Marinović je bio obrazovan u Parizu i verovao je u evropsku kulturu i reforme kao način unapređivanja srpskog seljačkog društva.
Rođen 1821. u Sarajevu, koje je tada bilo u Bosanskom pašaluku. Prema priči u Srbiju je došao zajedno sa svojim stricem, koji je bežao iz Bosne. Školovao se u Srbiji, Kragujevcu. Kao odličan đak, Marinović je 1837. sa šesnaest godina je stupio u Kneževu kancelariju od 1837. i u njoj ostao do 1841. Poslat je 1841. kao državni pitomac na studije u Pariz, ali je odlučio da se vrati u Srbiju posle zbacivanja kneza Mihaila Obrenovića 1842. i izbora Aleksandra Karađorđevića za kneza.[1]
Sekretar sovjeta (vlade) od 1842. Načelnik u Kneževoj kancelariji od 1843. do 1856. Marinović se u Pariz vratio 1847., zvanično da bi završio svoje školovanje. Međutim, u praksi je postao nezvanični srpski ambasador u Francuskoj u periodu Julske monarhije. Tokom revolucije 1848. u Francuskoj, Marinović se nalazio u Francuskoj kada je ona preobražena u Drugu francusku republiku.
Marinović se oženio kćerkom Miše Anastasijevića. Ovaj brak ga je takođe doveo u blizak krug Ilije Garašanina, vodećeg srpskog političara sredinom 19. veka. Njih dvojica su postali ne samo politički saveznici, već i bliski prijatelji.[1]
Sledećih godina, Marinović je defakto postao glavna ličnost spoljne politike Kneževine Srbije. Iako je zvanično zauzimao druge položaje (bio je sekretar Državnog saveta do 1850), Marinović je kao pomoćnik Ilije Garašanina kontrolisao celu mrežu srpske političke propagande u Osmanskom carstvu. Rusija je 1853. tražila smenjivanje Garašanina i Marinovića jer su bili previše bliski Francuskoj i poljskim agentima Adama Čartorijskog u Parizu i Beogradu.
Kao načelnik Kneževe kancelarije savetovao neutralnost za vreme Krimskog rata. Marinović je bio ministar finansija od 1856. do 1857. Kao ministar finansija doneo je prvi zakon o državnom budžetu.
Član državnog saveta 1860. Za vreme druge vladavine kneza Mihaila, Marinović je 1861. postao predsednik Državnog saveta. Marinović je pripadao političkog grupi srpskih Konzervativaca zajedno sa Garašaninom, Danilom Stefanovićem, Filipom i Nikolom Hristićem. Radeći zajedno sa knezom Mihailom i Garašaninom, Marinović je postao jedan od najvrednijih državnih službenika. Bio je stalni savetnik kneza Mihaila za spoljnu politiku. U pratnji kneza putovao je u Carigrad 1867. Zbog nedostatka političkih ambicija, Marinović nije bio opasnost po osobe iznad sebe. Uprkos svom pasivnom stavu, po Garašaninovom povlačenju postao je vođa Konzervativaca.[1]
Posle ubistva kneza Mihaila 1868. Marinović je postao šef privremenog namesništva i sazivač velike skupštine za izbor novog kneza. Potvrđen je za predsednika Državnog saveta 1869. Za razliku od Garašanina, Marinović nije bio ustrajan borac. Iako je smatrao da je predlog ustava koji je sastavio Jovan Ristić pogrešan korak ka demokratizaciji i modernizaciji države, kao predsednik Državnog saveta je dozvolio usvajanje Namesničkog ustava.[1]
Namesnički ustav je učinio liberale vodećom političkom snagom u skupštini. Međutim, kada je knez Milan Obrenović rešio da smeni Ristića sa mesta predsednika vlade, Marinović je kao najviše rangirani konzervativac bio najpodesniji kandidat. Marinović je posto predsednik vlade i ministar inostranih dela od 5. novembra 1873. do 7. decembra 1874. u liberalsko-konzervativnoj vladi. Za razliku od Ristića, Marinović nije bio sklon da vodi uskostranačku vladu. Zbog toga je u svoju vladu izabrao dvojicu liberala, Čedomilja Mijatovića i Aćima Čumića.[2] Marinovićeva vlada je dozvolila veću slobodu štampe, nezavisno sudstvo i ministarsku odgovornost, što je bio važan korak u uspostavljanju parlamentarne demokratije. Na zasedanju narodne skupštine 27. novembra 1873. Marinovićeva vlada je predstavila skup reformskih zakona, među kojima su zakon o podsticanju industrijskih preduzeća i zakon o šest dana oranja zemlje (dan je bila stara mera za površinu koja iznosi 5760 m²), kao minimum zemljišta u privatnom vlasništvu koje je bilo zaštićeno od prodaje ili preuzimanja zbog dugova. Ovo je omogućilo srpskim seljacima koji su bili mali zemljoposednici i u to vreme često žrtve gubitka imovine zbog zelenaštva, da poseduju najmaanje 35.000 m² zemljišta koje bi uvek bilo u njihovom posedu. Marinovićeva vlada je 23. decembra 1873. uvela zakon kojim je ukinuto batinanje i reformisan zatvorski sistem. Usvojene su i druge reforme su se ticale srednjih škola i Velike škole. Marinovićeva vlada je uvela metarski sistem u Srbiji, kao i srebrni srpski dinar.[3]
Nakon gubitka većine među liberalskim političarima u skupštini, Marinovićeva vlada je postala prva srpska vlada koja je izgubila glasanje o poverenju i koja je raspisala nove izbore. Nakon poraza na parlamentarnim izborima u oktobru 1874. Marinović je podneo ostavku. Imenovan je za poslanika Srbije u Parizu od 1878. do 1889.
Osnovao zadužbinu pri Srpskoj kraljevskoj akademiji za nagrade u oblasti književnosti.
Umro 30. jula 1893. u Viler-sur-Mer (Francuska).
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Stokes 1990: str. 22
- ↑ Stokes 1990: str. 23
- ↑ Pavlowitch 2014: str. 85
- Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press.
- Pavlowitch, Stevan K. (2014). A History of the Balkans 1804-1945. Routledge. ISBN 978-1-317-90017-7.
