Priča o jakom čoveku (ili priča o pljačkašu) je jedna od Isusovih alegorijskih priča, zabeležena u kanonskim jevanđeljima po Mateju, Marku i Luki, kao i u nekanonskom jevanđelju po Tomi.
Ili kako može neko da uđe u kuću jakoga i da pograbi njegovo pokućstvo, ako prvo ne sveže jakoga, i tada će njegovu kuću opleniti?
– Evanđelje po Mateju, 12:29 (prevod Emilijan Čarnić)
Niko ne može pokućstvo jakoga, ušavši u kuću njegovu, oteti ako najpre jakoga ne sveže: i onda će kuću njegovu opleniti.
– Evanđelje po Marku, 3:27 (prevod Vuk Karadžić)
Kada jaki, naoružani čovek čuva svoj dvor, njegovo imanje je u miru; ako pak jači od njega dođe i nadvlada ga, uzima mu sve oružje u koje se uzdao i deli što je oplenio od njega.
– Evanđelje po Luki, 11:21-22 (prevod Emilijan Čarnić)
Niko ne može ući u kuću jakog čoveka i silom je zauzeti a da mu prvo ne sveže ruke; tek tada mu može poharati kuću.
– Evanđelje po Tomi, izreka 35
U sinoptičkim jevanđeljima po Mateju, Marku i Luki, ova priča predstavlja deo šire rasprave u kojo protivnici optužuju Isus da isteruje demone pomoću Belzebuba, odnosno tako što u savezu sa Satanom:
A književnici koji behu sišli iz Jerusalima govorahu: U njemu je Veelzevul. On pomoću kneza đavolskog izgoni đavole. I dozvavši ih govoraše im u pričama: Kako može sotona sotonu izgoniti? I ako se carstvo samo po sebi razdeli, ne može ostati carstvo ono; I ako se dom sam po sebi razdeli, ne može ostati dom onaj; I ako sotona ustane sam na se i razdeli se, ne može ostati, nego će propasti. Niko ne može pokućstvo jakoga, ušavši u kuću njegovu, oteti ako najpre jakoga ne sveže: i onda će kuću njegovu opleniti.[1]
Tumačeno u ovom kontekstu, snažan čovek predstavlja Satanu, a napadač predstavlja Isusa. Isus na taj način kaže da nije mogao vršiti egzorcizam a da prethodno nije pobedio Satanu.[2][3][4]
Kreg Kiner smatra da je ova Isusova priča o jakom čoveku nadovezivanje na antičku poslovicu "niko ne pljačka jakog čoveka".[5]
U nekanonskom Jevanđelju po Tomi, koje nema kontekst rasprave o Belzebubu, izreka se može tumačiti kao da su "lukavo planiranje i pažljiva strategija" neophodni kako bi se ostvarili nečiji ciljevi.[6]
William MacDonald: Komentar Novog zavjeta, sv. I., Zagreb, 1997., str. 71, 153, 244-245