Ајше-султанија (ћерка Мурата III)

Ајше-султанија
Лични подаци
Датум рођења1568.[1][2]
Место рођењаМаниса, Османско царство
Датум смрти15. мај 1605.(1605-05-15) (36/37 год.)
Место смртиИстанбул, Османско царство
ГробАја Софија
Породица
Супружник
РодитељиСултан Мурат III
Султанија Сафије
ДинастијаОсманска династија
султанија Османског царства

Султанија Ајше (тур. Ayşe Sultan; 1568, Маниса — 15. мај 1605, Истанбул) била је султанија Османског царства и друга ћерка султана Мурата III и Сафије-султаније. Њен брат био је султан Мехмед III.[3][4]

Детињство и први брак

[уреди | уреди извор]

Извештај из 1583. наводи да је Ајше имала 15-16 година и да је обећана Ибрахим-паши[5]. Исте године, амбасадори су забележили да султанија Нурбану жели да другу најстарију ћерку свог сина уда за Капичибаши Махмут-бега[6].

Након смрти мајке султана Мурата, под утицајем султаније Сафије, Мурат је верио своју ћерку Ајше 1584. године за Ибрахим-пашу, а Махмут-бега је оженио у децембру 1584. године султанијом Хатиџе, ћерком Хумашах Ајше[7].
Њено венчање је одржано у Старом двору, и прослављено је седмодневном церемонијом[8]. Већ 1587. године, Ибрахим-паша је именован намесником Каира. Султанија Ајше је пратила свог мужа, и наредних осам година проводи у Египту.[9] Познато је да је с њим имала једног сина и једну ћерку, али су умрли као деца.[10][4] Током владавине Ајшиног брата Мехмеда, Ибрахим-паша је три пута био постављен за Великог везира[11].


Други брак

[уреди | уреди извор]

Након Ибрахим-пашине смрти 1601. године, удала се 1602. године за управника провинције у Египту, Јемишки Хасан-пашу. И он је као супруг султанове сестре, постао нови велики везир.[12]

Мехмед III је, под притиском Сафије-султаније, наредне године наредио да Хасан-паша буде погубљен[13]. Ајше је послала писмо својој мајци, султанији Сафије, и брату-султану, у коме је тражила опрост за свог супруга. На то јој је Мехмед III одговорио да ће га и она пратити у смрти, ако буде наставила да инсистира[14]. Хасан-паша је пронађен како се скрива у палати своје супруге и погубљен 18. октобра 1603. године.

Трећи брак

[уреди | уреди извор]

Ајше се 1604. удала за заменика Великог везира Гузелџе Махмуд-пашу[15][16], који је био супруг султаније Нергисшах. Неки кажу да се заљубила у Гузелџе Махмуд-пашу док јој је муж још био жив. Махмуд-паша дао је све од себе да се погуби Хасан-пашу како би заузео његово место и његову супругу.[17]

Смрт и заоставштина

[уреди | уреди извор]

Султанија Ајше је умрла 15. маја 1605. у својој палати у Истанбулу и сахрањена је у гробници свог брата Мехмеда III у џамији Аја Софија[16]. Ајше је била позната по својој филантропији. Тестаментом је наредила еманципацију свих својих робиња, плаћање казне од 10.000 акчи за људе у затвору због дугова мањих од 500 акчи. Ајше је наложила да се 2.000 акчи подели сиромашнима, болеснима и сирочадима у престоници[18]. Остатак новца је завештала да се подели сиромасима у светим градовима Меки , Медини и Јерусалиму[19]. Такође је издвојена велика сума за откуп заробљених муслиманки.

Ајше је важила за веома образовану султанију. Познато је да је поседовала превод књиге „Уздизање благодатних звезда и извора суверености” (тур. Matali' us-sa'ade ve menabi' us-siyade).[20]


У популарној култури

[уреди | уреди извор]

Лик султаније Фахрије, који у популарној ТВ серији Величанствени век: Косем већим делом је заснован на историјском лику султаније Ајше.[21] У стварности, султанија Фахрије није била ћерка Сафије султаније, већ непознате конкубине. С друге стране, осим имена, разликују се и по години смрти, пошто је Ајше умрла 1605. године, док је Фахрије по историји умрла 1662. године. У серији је дошло до замене Ајшине судбине са судбином једне од најмлађих ћерки Мурата III.[22]

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Сулејман Величанствени
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Селим II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Хасеки Хурем Султанија
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Мурат III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Султанија Нурбану
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Султанија Ајше
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Султанија Сафије
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Yılmaz Öztuna (1978). Başlangıcından zamanımıza kadar büyük Türkiye tarihi: Türkiye'nin siyasî, medenî, kültür, teşkilât ve san'at tarihi. Ötüken Yayınevi. стр. 146. 
  2. ^ Bayrak, M. Orhan (1979). İstanbul'da gömülü meşhur adamlar: 1453-1978. Aksüt Matbaası. стр. 30. 
  3. ^ Peirce 1993, стр. 95.
  4. ^ а б Uluçay 2011, стр. 74.
  5. ^ Soranzo, Giacomo (1584). Relazioni di ambasciatori veneti al Senato, p. 268.
  6. ^ Anne Walthall, ур. (2008). Servants of the dynasty: palace women in world history. 7 of The California world history library (illustrated изд.). University of California Press. стр. 93. JSTOR 10.1525/j.ctt1ppzvr. „The queen mother arranged the marriages not only of her own daughters but also of the daughters of her son and his concubines. Thus the Venetian ambassador reported in 1583 that Nurbanu planned to marry her son Murad III's second daughter to the head of the palace guards.” 
  7. ^ Pedani, Maria Pia (2000). Tucica, Volume 32: Safiye's Household and Venetian Diplomacy. p. 18.
  8. ^ Blake, Stephen P. (11. 2. 2013). Time in Early Modern Islam: Calendar, Ceremony, and Chronology in the Safavid, Mughal and Ottoman Empires. Cambridge University Press. стр. 103. ISBN 978-1-107-03023-7. 
  9. ^ Cuerva, Ruben Gonzalez; Koller, Alexander (28. 8. 2017). A Europe of Courts, a Europe of Factions: Political Groups at Early Modern Centres of Power (1550-1700). BRILL. стр. 105. ISBN 978-9-004-35058-8. 
  10. ^ Peirce 1993, стр. 123.
  11. ^ Peirce 1993, стр. 240.
  12. ^ Çeliktemel 2012, стр. 64.
  13. ^ Sakaoğlu 2015, стр. 288–289.
  14. ^ Çeliktemel 2012, стр. 72.
  15. ^ Tezcan, Baki (новембар 2001). Searching for Osman: A reassessment of the deposition of the Ottoman Sultan Osman II (1618-1622). стр. 328 n. 18. 
  16. ^ а б Uluçay 2011, стр. 75.
  17. ^ Sakaoğlu 2015, стр. 288.
  18. ^ Peirce 1993, стр. 202.
  19. ^ Narodna biblioteka "Sv. sv. Kiril i Metodiĭ. Orientalski otdel, International Centre for Minority Studies and Intercultural Relations, Research Centre for Islamic History, Art, and Culture (2003). Inventory of Ottoman Turkish documents about Waqf preserved in the Oriental Department at the St. St. Cyril and Methodius National Library: Registers. Narodna biblioteka "Sv. sv. Kiril i Metodiĭ. стр. 215. 
  20. ^ Fetvacı, Emine (2013). Picturing History at the Ottoman Court. Indiana University Press. стр. 36. ISBN 978-0-253-00678-3. 
  21. ^ „Hümaşah Sultan kimdir?”. hurriyet. 11. март 2016. Приступљено 28. април 2021. 
  22. ^ Öztuna, Yılmaz. Osmanlı devleti tarihi Архивирано 2017-08-01 на сајту Wayback Machine. — Faisal Finans Kurumu, 1986.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Tezcan, Baki (новембар 2001). Searching for Osman: A reassessment of the deposition of the Ottoman Sultan Osman II (1618-1622). стр. 328 n. 18.