Вук као хералдички мотив био је широко коришћен у многим облицима током средњег вијека. Иако се вук обично критички посматра као ловац на стоку, те људождер, он се такође сматра племенитом и храбром животињом која се често појављује на грбовима и амблемима бројних племићких породица. Обично симболизује награду за упорност у дугим опсадама или хајдучкој традицији.
Сиви вук увелико је повезан са балканским и српском митологијом и култовима. Тако да вук уопште, има веома важан дио у српској митологији. У словенској, као и старој српској религији и митологији, вук је кориштен као тотем. У српској епској поезији вук је симбол неустрашивости. Вук Караџић, српски филолог и етнограф објаснио је традиционално, апотропејску употребу имена Вук: жена која је узастопно изгубила неколико беба, свог новорођеног сина назвала би Вук, јер се вјеровало да се вјештице, које су „јеле” бебе, боје напасти вукова.
Вук се такође јавља и код неких племићких породица, од којих је најпознатији примјер породице Балшићи, коју су управљали Зетом. Затим мотив вука је присутан и као мотив неких хајдучких харамбаша, сердара и војвода. Те се касније јављају и на мунициоијалној хералдици, примјер грб града Штрпце на Космету, те као држачи грба у више примјераљ српске хералдике.
Сличну митологију, а самим тим и хералдику имају и други словенски народи.
Вукови су се често појављивали у енглеској хералдици, а то налази и на оптужбу и на присталице. Вукова главе, без приказа остатка тијела, посебно су честе у шкотској хералдици.[1]
Рани прикази вукова у хералдици имају тенденцију да буду донекле двосмислени по изгледу и могу се збунити са другим хералдичким створењима као што су рисови и лисице.[1]
Грбови са овим мотивима могу се и данас наћи код породица: Виделоу, де Лоу, Лупус, Волферстон, Волселеи, Ловетт, Лов, Ловел, Луптон и наравно Волве (дословно: Вук).
Вукови су такође чести и у њемачкој хералдици. Град Пасау у Баварској за грб има мотив црвеног вука који (бијесни) стоји у раскораку на бијелом штиту. У Саксонији, црни вук који бијесни на жутом штиту налази се на грбу породице вон Волферсдорф. Зелени вук који хвата мртвог лабуда у чељустима на жутом штиту приказан је на грбу и амблему грофова вон Бранденштејн-Цепелин.
Вукови се врло често појављују у шпанској хералдици, гдје су често представљени вукови који носе тијела јагњади у устима или преко леђа. Када су у таквој пози, вукови се називају разбојницима.[1]
У италијанској хералдици, вук се недвосмислено приписаје причи о Ромулу и Рему и приказују Капитолску вучицу. Миланска значка без датума која се наводно налази у Библиотеци Тривулзијана у Милану приказује јагње које лежи на леђима, а над њим стоји вук.
Многи туркијски народи имају митологију која каже да њихов народ потиче од вука. Чак и неки народи блиски Туркијцима имају слична предања или митологију. Сепаратистички покрети у Чеченији носио је симболе вука. Исламисти су га касније уклонили, а владајући режим под покровитељством Русије га је потпуно забранио.
Brooke-Little, J P, Norroy and Ulster King of Arms, An heraldic alphabet (new and revisded edition), Robson Books, London, 1985 (first edition 1975); very few illustrations
Friar, Stephen (ed) A New Dictionary of Heraldry Alphabooks, Sherborne, 1987; with very few illustration of attitudes* Greaves, Kevin, A Canadian Heraldic Primer, Heraldry Society of Canada, Ottawa, 2000, lots but not enough illustrations
Innes of Learney, Sir Thomas, Lord Lyon King of Arms Scots Heraldry (second edition)Oliver and Boyd, Edinburgh, 1956
Moncreiffe of Easter Moncreiffe, Iain, Kintyre Pursuivant of Arms, and Pottinger, Don, Herald Painter Extraordinary to the Court of the Lord Lyon King of Arms Simple Heraldry, Thomas Nelson and Sons, London andf Edinburgh, 1953; splendidly illustrated
Royal Heraldry Society of Canada, Members' Roll of Arms, with illustrations of bearings, only accessible by armiger's name (though a Google site search would provide full searchability), http://www.heraldry.ca/main.php?pg=l1