Дејан Суботић

Дејан Суботић
Дејан Суботић
Лични подаци
Датум рођења(1852-05-07)7. мај 1852.
Место рођењаБеч, Аустријско царство
Датум смрти1920.(1920-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (67/68 год.)
Место смртиЗагреб, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Војна каријера
Учешће у ратовимаРуско-турски рат (1877—1878)
Боксерски устанак

Дејан Суботић (рус. Деан Иванович Субботич; Беч, 7. мај 1852 — Загреб, 1920) био је руски генерал српског порекла.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Младост и школовање

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Бечу 7. маја по старом, односно 19. маја по новом календару 1852. године. Син је Јована Суботића истакнутог српског адвоката, песника и политичара.

Стекао је гимназијско образовање у Аустрији, а већ 1867. године ступио је у руску службу. По окончању двогодишњег школовања у Константиновској артиљеријској школи добио је чин повереника и прекомандован у гарду. Године 1870. промовисан је у прапоршика. Од 1871. до 1874. године налазио се на усавршавању у Николајевској генералштабној академији. Потом је упућен у артиљеријску бригаду Кавкаске гренадирске дивизије великог кнеза Михаила Николајевича.[1]

Суботић је у чин поручника унапређен 13. априла 1875. године. Следеће године одлази у зараћену Србију, у штаб Тимочко-моравске војске под командом генерала Михаила Черњајева. Према руским изворима, учествовао је у више битака са Турцима, да би 5. фебруара 1877. године био унапређен у чин капетана.

У рано пролеће 1877. године, Суботић је прекомандован у Кијевски војни округ. Затим у септембру 1885. године постаје начелник штаба 15. педшадијске дивизије у Одеси, а од 6. марта 1889. до 11. јануара 1893. године поново се налази на дужности у Кавкаској гренадирској дивизији у Тифлису.

Далеки исток

[уреди | уреди извор]
Дејан Суботић, 1905.

У марту 1894. године, Суботић је унапређен у чин генерал-мајора. Одмах је послат на Далеки исток. Године 1897. и 1898. налази се на дужности војног губернатора Приморске области. Унапређен је 12. августа 1900. године у чин генерал-потпуковника.

Годину дана пре Суботићевог последњег унапређења, у Кини је избио Боксерски устанак. Незадовољни страним утицајима у Кини, побуњеници су започели серију напада на странце. У Пекингу и другим градовима на најсвирепији начин страдао је велики број странаца и покрштених Кинеза. Значајан део железничке инфраструктуре, коју је Русија изградила, било је разорено или оштећено, а било је одређених људских губитака. За разлику од осталих делова Кине, боксери су у Манџурији нападали искључиво Русе. У то време, Суботић је ангажован у Манџурији,[2] ради одбране руског источног приморја од немира узрокованих Боксерским устанком и пацификацији Манџурије. Учествовао је у „Кинеском походу” као помоћник команданта подручја Квантунг и командује Јужно-манџурским одредом. Суботић је командовао у Мукденској операцији, након чега је тај град вратио под руску контролу, а наставио је са доста успеха да предводи руске трупе.

Последње године

[уреди | уреди извор]

Након „Кинеског похода”, Суботић је до 1902. године службовао у Туркестану, где је командовао 2. туркестанским армијским корпусом и био начелник Закаспијске области.[3] Током 1902. и 1903. године био је генерални губернатор Приамурске области, командант Приамурског војног округа и указни атаман тамошњих козачких трупа. У исто време, 1903. године, постаје члан Војног савета Министарства војске.

Две године касније, командовао је Туркестанским војним округом, налазио се на месту генералног губернатора Туркестана. Године 1906. био је приморан да поднесе оставку у војној служби због оптужби да је присталица либерализма.[4] Суботић је 1918. постао почасни конзул Краљевине Србије на Јалти. Преминуо је у Загребу 1920. године, убрзо након што је дошао као српски имигрант из совјетске Русије.[5]

Породица

[уреди | уреди извор]

Отац му је Јован Суботић, познати српски доктор филозофије, адвокат, песник и политичар. Његова мајка је Савка Полит Десанчић, која је била добротвор и једна од првих феминисткиња на територији Војводине, а ујак политичар, новинар, књижевник Михаило Полит-Десанчић. Имао је шесторо браће и сестара: Жарка, Виду, Верицу, Војислава, Бранислава и Озрена.[6] Жарко и Вида, умрли су као деца. Брат му је др Војислав Суботић, који је био водећи српски хирург с краја 19. - почетка 20. века, и један од оснивача Медицинског факултета у Београду.[7]

Његова супруга Олимпија Ивановна (Бережникова) истицала се добротворним радом, помагала је становништву у ком је њен муж службовао.

Награде и одликовања

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Скице за историјски портрет Србина који је освајао Далеки исток”. Приступљено 29. 10. 2018. 
  2. ^ „Srbi u staroj Kini - zašto da ne?”. Nedeljnik. Приступљено 29. 10. 2018. [мртва веза]
  3. ^ В. Г. Ян. Голубые дали Азии: путевые заметки[мртва веза]
  4. ^ «Отозванный на днях туркестанский бывший генерал-губернатор Суботич ещё позорнее Уссаковского заигрывал с забастовщиками, нередко открыто становясь на их сторону… Пора очистить армию от разных Уссаковских, Суботичей и им подобных генералов.» Газета Среднеазиатская жизнь, 4.X.1906. № 215. По В. Яну (см. источники)
  5. ^ Йованович М. Как братья с братьями: Русские беженцы на сербской земле // Родина. — 2001. — № 3.
  6. ^ „Новости.рс; Прва председница Кола српских сестара”. Вечерње новости. Приступљено 29. 10. 2018. 
  7. ^ „Савка Суботић; Српска женска књижевност до 1915. године”. Архивирано из оригинала 17. 09. 2018. г. Приступљено 29. 10. 2018. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]