Драгутин Илић

Драгутин Илић
Датум рођења	(1858-02-14)14. фебруар 1858.
Место рођења	Београд, Кнежевина Србија
Датум смрти	1. март 1926.(1926-03-01) (68 год.)
Место смрти	Београд, Краљевина СХС

Драгутин Ј. Илић (2. фебруар^[1] или 14. фебруар^[2] 1858 — 1. март 1926) био је српски књижевник, драматург, новинар, правник и политичар.^[3] Између осталог, писац је научнофантастичне драме - После милијон година (1889).^[4]

Биографија

Потиче из познате песничке породице Илића из Београда: отац му је био Јован Илић, а брат Војислав Илић. Почео је да пише још од гимназијских дана сарађујући у часописима Јавор и Отаџбина. Кренуо је да пише инспирисан делом великих руских писаца попут Тургењева, Пушкина, Гогоља, Жуковског…^[5]

Највише занимања у писању показао је за поезију и драму. У свом стваралаштву стално је следећи народне идеале нагињао ка романтизму. Народно позориште у Београду је 1. марта 1881. године извело његову драму Вукашин. На истој позорници је до 1906. изведено десетак његових драмских дела. Те 1881. године завршио је права у Београду, стекавши докторат.^[6]

Драгутин Илић, крајем 19. века

Током 1884. уређивао је лист „Преодница”, а 1885. лист Балканска вила.

На повлачење из књижевне јавности добрим делом утицало је то што га Јован Скерлић није уврстио у своју Историју нове српске књижевности. Скерлић га није лично трпео и због тога му је и учинио неправду.^[6] Пред крај живота Илић се потпуно повукао проводећи буран живот и негирајући групу окупљену око Српског књижевног гласника, што је додатно утицало на рани књижевни заборав.

Истакао се пишући политичке чланке у београдском „Дневном листу”. Потписујући се са „Џем”, критиковао је аустрофилску политику краља Милана Обреновића.^[7] Из политичких разлога будући прогоњен 1888. године пребегао је у Румунију радећи тамо (у Оршави) као конобар и трговачки помоћник. Није успео да у Букурешту покрене српско-бугарски политички лист "Славија". Након тога је отишао у Загреб радећи у листу Србобран, а 1889. године се вратио у Србију, будући амнестиран, али где више није могао наћи посао у државној служби. По избијању у јавност брачног раздора између српског краља и краљице, Илић стаје на страну краљице Наталије. Постаје за дуже време њен поузданик - секретар и саветник. Основао је 1890. године Патриотску лигу "Велика Србија",^[8] које је заступало српске националне интересе до 1893. године, са друштвеним гласилом "Велика Србија". Он је (као вођ те патриотске лиге) био организатор великих демонстрација омладине и грађана у Београду, који су хтели насилно да спрече протеривање краљице из земље.^[6] Објављен је 1923. године у новинама његов "Роман Краљице Наталије", у којем је описао те бурне догађаје. Недуго затим, по други пут је емигрирао, овога пута у Сремске Карловце. Сарађивао је у часописима Бранково коло, Босанска вила, Зора, Нада, Застава те у Летопису Матице српске.

Крајем 19. века бави се извесно време у Црној Гори, у близини кнеза Николе. Од 1901. године у Букурешту је покренуо лист Православни исток који је излазио на руском и француском језику, а био је намењен руској публици за обавештавање о пропустима руске политике на Балкану. Лист је убрзо био забрањен, а Илић се вратио у Србију и поново се бавио књижевним радом.

Заједно са истомишљеницима Старим Бардом — Каћанским и другим патриотима покреће лист „Велика Србија”. Главни сарадник и оштри критичар обреновићевске спољне политике (као русофил) био је Драгутин Илић.

За време Првог светског рата отишао је у Русију где је водио пропаганду о борби Србије, а у Одеси прикупљао југословенске добровољце. Након Првог светског рата постао је библиотекар Народне скупштине. Већ заборављен у књижевној стварности, умро је 1926. године.

Дело

Писао је песме, романе, приповетке, путописе и драме. Будући да је био јако добар познавалац позоришта, писао је реферате и критике о појединим представама, као и позоришту уопште. Написао је 13 драма, најчешће с мотивима пролазности и трагичности које су резултат његовог незадовољства околином, али и самим собом. Његови ликови углавном су у борби са друштвеном средином у којој се налазе.

Лист „Оногошт” у 27. броју 1899. године, наводи његову књижицу „Цетињски сватови” које нема у његовој библиографији.

Библиографија

Драгутин Илић, снимљен почетком 20. века, снимак: Милан Јовановић

• Вукашин (1882), драма
• Јаквинта (1883), драма
• Песме (1884)
• Прибислав и Божана (1887), драма
• Отмица (1887), једночинска драма
• Последњи борац (1889), спев
• После милијон година (1889), драма
• Женидба Милоша Обилића (1898), драма
• За веру и слободу (1890), драма
• Три депутације (1906), актовка
• Новеле (1892)
• Лихварка (1895), комедија
• Последњи пророк (1896), биографија пророка Мухамеда
• Саул (играна 1900, штампана 1906), драма
• Хаџи Ђера (1904), роман
• Женик слободе (1904), драма
• Виђење Карађорђево (1904), драма
• Успомене из Румуније (1904, 1905), мемоари
• Незнани гост (1907), драма
• Хаџи Диша (1908), роман
• Зајечарска буна (1909), мемоари
• Освећено Косово (1913), збирка поема
• Песма једног живота (1916), роман, објављено као Аутобиографија одлазећега 1994. године, из рукописа приредио и објавио Сава Дамјанов
• Секунд вечности, источњачки роман (1921)^[9]
• Роман краљице Наталије (1923, у наставцима)^[10]
• Смрт краља Владимира (1925), спев
• Женидба Шарла Шаплина (1930) комичан роман; Народно дело, Београд

Извори

1. Ковијанић, Гаврило. Драгутин Ј. Илијћ: Сјај његовог живота и стваралаштва, Стручна књига, Београд, 1991, стр 64.
2. Волк, Петар. „Илић, Ј. Драгутин”, одредница у: Писци националног театра, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1995, стр 458.
3. „Драгутин Ј. Илић” (биографска одредница) Архивирано на сајту Wayback Machine (9. август 2020) у: Српска књижевност у књижевној критици: Драма XI, приредио Рашко В. Јовановић, Нолит, Београд, 1973.
4. Живковић, Зоран. „Драгутин Ј. Илић”, Енциклопедија научне фантастике, „Просвета”, Београд 1990.
5. „Политика”, београд 1926. године
6. „Политика”, Београд 1926. године
7. „Политика”, Београд 2. март 1926. године
8. Драгутин Илић: "Роман Краљице Наталије", Београд 2016.
9. Milovanović, Miodrag (2016). Srpska naučna fantastika. Beograd: Everest media. стр. 46. 
10. Краљица Наталија и њено време (Време, 15. октобар 2015)^{[мртва веза]}

Литература

• Milovanović, Miodrag (2016). Srpska naučna fantastika. Beograd: Everest media. стр. 46. 
• Поповић, Реља З. Драгутин Ј. Илијћ : 1858—1926 : живот и рад, Народна штампарија, Београд, 1931.
• Леовац, Славко. „Драгутин Илић”, Портрети српских писаца XIX века, СКЗ, Београд 1978, стр. 272—281
• Илић, Драгутин. После милијон година • Секунд вечности. Приредио и поговор написао Сава Дамјанов. Народна библиотека Србије, Београд, и Дечје новине, Горњи Милановац, 1988.
• Ковијанић, Гаврило. Драгутин Ј. Илијћ : Сјај његовог живота и стваралаштва, Стручна књига, Београд, 1991.
• Волк, Петар. „Илић, Ј. Драгутин”, одредница и театрографија у: Писци националног театра, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1995,
• Породица Јована Илића у српској књижевности и култури: зборник радова, уреднице Марта Фрајнд и Весна Матовић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2003.

Спољашње везе

• Беоковић, Јелена. „Гнездо књижевних орлова: Под грањем четири ораха” (чланак о породици Илић), Политикин Забавник, бр. 3035, 2010.
• Милаковић, Ивана. „После милион година, Драгутин Илић (Лазар Комарчић, Београд, 2008)”, приказ издања из 2008.