Електронско менторство (e-mentoring) је начин пружања вођених савета коришћењем онлајн софтвера или е-поште. Ова врста менторства се појавила у области саветовања настанком интернета, а почелa је да постаје популарнa око 1993. године. Њеna прва употреба била је за повезивање школараца са предузетницима.
Рани програми е-менторства користили су комуникацију путем е-поште да би повезали менторе и оне који су менторисани. Повремено је коришћена и телефонска комуникација, позната као телементоринг. Један од првих програма е-менторства развијен је 1990. године у Канади, где су искусни наставници из школа Британске Колумбије пружали онлајн подршку и обуку другим наставницима. Они се никада нису срели у лицем у лице.[1]
Пројекти е-менторства се обично ослањају на решења заснована на вебу, посебно ако укључују децу. Софтвер на мрежи омогућава менторима и менторисанима да се пријаве у онлајн окружење где могу да ћаскају под надзором модератора и координатора.[2]
Е-менторство се може обавити интеракцијом лицем у лице коришћењем услуга видео ћаскања као што су FaceTime, Google Meet, Skype, Facebook итд.
Онлајн подучавање се понекад погрешно упоређује са личним подучавањем. Медијум ограничава могућност добијања визуелних или друштвених информација, отежава тренутну повратну информацију и често се може посматрати као безличан.[3]
На квалитет менторског односа снажно утиче количина заједничких интереса које ментор и менторисани имају. Већина добротворних организација и компанија које нуде е-менторство захтевају да постоји неки заједнички интерес између ментора и менторисаног. Такође је опште прихваћено да је сваки менторски однос најефикаснији током прелазног периода у животу менторисаног, као што је пријављивање на универзитет или доношење одлука о будућим каријерама.[4]