Логор Вилина Влас

Вилина влас био је логор за силовање активан током рата у Босни. Служио је као један од главних заточеничких објеката у којем су чувари затворенике премлаћивали, мучили и убијали, а жене силовали током масакра у Вишеграду током рата у Босни 1990-их. Налази се око четири километра североисточно од Вишеграда, у селу Вишеградска Бања.[1][2]

После рата Вилина Влас је поново отворена као туристички објекат. Локалне власти су се активно супротстављале спомен-обележју и потискивале помињање њихових злочина у некада претежно муслиманском региону. [3]

Логор

[уреди | уреди извор]
Хотел у ком су мучене жене

Године 1992. концентрациони логор и логор за силовање у хотелу Вилина влас био је један од главних заточеничких објеката на подручју Вишеграда.[4] Основао га је Ужички корпус крајем априла 1992. и одиграо је значајну улогу у етничком чишћењу несрпског становништва овог подручја.[4] Хотел је служио као "бордел".[4] Бошњачке жене и девојчице, међу којима многе још нису имале 14 година, у логор су довели полицајци и припадници паравојних група Бели орлови, Аркана и Војислава Шешеља [4]

Милан Лукић, вођа локалне групе паравојних формација које се називају Бели орлови, Осветници или Вукови, основао је свој штаб у хотелу Вилина влас, једној од различитих локација где су били заточени локални Бошњаци. Група, повезана са локалном полицијом и српским војним јединицама, играла је истакнуту улогу у етничком чишћењу Вишеграда, починивши бројне злочине укључујући убиство, силовање, мучење, премлаћивање, пљачку и уништавање имовине.[5]

Многа силовања на подручју Вишеграда су наводно почињена на очигледно систематски начин. У извјештајима Комисије експерата Уједињених нација Савету безбједности (Комисија Басиоуни) наводи се да су жртве сакупљане и транспортоване на места попут Вилине Влас и Хотела Вишеград, очигледно у сврху заточења и силовања.[6]

У једном извештају Басиоунијевој комисији процењује се да је 200 жена, првенствено Бошњакиња, било заточено у Вилиној Власи и сексуално злостављано. Хотел је био познат као место где су биле заточене само младе, лепе жене, а у сведочењу Басиоунијевој комисији се тврди да су жене доведене у овај логор биране да рађају „четничку” децу и да су пажљиво „одабране”.[4] Тврдило се да су млађе девојке одвођене у хотел, док су старије жене одвођене на друге локације, као што су напуштене куће, где су силоване. Сматрало се да број и доследност извештаја пружају разумну потврду да се велики број силовања заиста догодио у хотелу.[7]

Затвореници су више пута силовани и тучени пендрецима.[4][8] Многе жене су убијене, док су друге прогнане, полуделе или су себи одузеле живот.[4] Преживело је само неколико затвореница – мање од десет према Удружењу жена жртава рата, организацији која ради са женама које су преживеле и води кампање за процесуирање починилаца. Већина затвореница је или убијена или себи одузела живот.[9] Тела жртава нису пронађена и наводно су закопана на скривеним локацијама, а затим поново сахрањена.[10]

Током масакра у Сјеверину, 16 Бошњака је отео Милан Лукић док је путовао аутобусом из Србије за Босну, који су одведени у Вилину Влас, где су мучени и убијени.[11]

Логор је на крају затворен када се за његово постојање сазнало изван Босне, а преживели заточеници пребачени у друге логоре.

Суђења

[уреди | уреди извор]

Милан Лукић је проглашен кривим за стријељање заточеника у логору.[12] Он није оптужен за силовање иако је и то добро документовано.[13] Председница Удружења жена жртава рата Бакира Хасечић оштро је критиковала Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу јер није уврстио силовање међу оптужбе против Милана Лукића када је изведен пред суђење.[13] Једна преживела жена пријавила је да ју је Лукић силовао неколико пута док је била заточеница у хотелу.[13]

Оливер Крсмановић је оптужен за силовање и тешко сексуално злостављање заточеница Бошњакиња у Вилиној Власи, као и за масакр 70 Бошњака у селу Бикавац.[14]

Ристо Перишић, начелник полиције и члан Кризног штаба, наводно је помагао у мучењу, силовању и погубљењу заточеника у Вилиној Власи.[15] Душко Андрић, директор Вилина влас, пријављен је као један од починилаца силовања у хотелу.[15] Душко Андрић је пензионер који и даље живи у Вишеграду. Никада није оптужен ни за какав прекршај.

Уметност и култура

[уреди | уреди извор]

Боравак у Вилиној Власи током посете Вишеграду инспирисао је аустралску уметницу перформанса Ким Веркоа за рад „Седам километара североисточно: Представа о географији, туризму и зверству”.[16] Године 2013. објављен је филм Јасмиле Жбанић и Ким Верко За оне који не могу да говоре. Филм показује како се стравични злочини почињени над женама у Вилиној Власи и данас гурају под тепих, док починиоци остају некажњени, а хотел ради као да се ништа није догодило.

Такође погледајте

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Kontakt | Vilina vlas”. Архивирано из оригинала 2017-07-14. г. Приступљено 2014-01-10. 
  2. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 3. 2. 2007. г. Приступљено 2. 1. 2007. 
  3. ^ „Back on the tourist trail: the hotel where women were raped and tortured”. Guardian. 28. 1. 2018. 
  4. ^ а б в г д ђ е „Archived copy”. Архивирано из оригинала 3. 2. 2007. г. Приступљено 2. 1. 2007. 
  5. ^ „Press | International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia”. Icty.org. Приступљено 24. 11. 2015. 
  6. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2009-04-27. г. Приступљено 2009-04-21. 
  7. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2009-04-27. г. Приступљено 2009-04-21. 
  8. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2009-04-14. г. Приступљено 2009-04-21. 
  9. ^ „Visegrad rape victims say their cries go unheard”. Balkan Investigative Reporting Network. 20. 10. 2006. Архивирано из оригинала 18. 6. 2009. г. 
  10. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2014-03-16. г. Приступљено 2016-12-04. 
  11. ^ „Serbs sentenced for war crimes”. BBC News. 2003-09-30. Приступљено 2010-05-27. 
  12. ^ „Prosecutor v. Milan Lukić and Sredoje Lukić” (PDF). International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia. 20. 7. 2009. 
  13. ^ а б в „Visegrad rape victims say their cries go unheard”. Balkan Investigative Reporting Network. 20. 10. 2006. Архивирано из оригинала 18. 6. 2009. г. 
  14. ^ „Indictment against Oliver Krsmanovic Confirmed”. Balkan Investigative Reporting Network. 22. 11. 2011. Архивирано из оригинала 22. 7. 2012. г. 
  15. ^ а б „War Criminals in Bosnia's Republika Srpska: Who are the People in Your Neighbourhood?” (PDF). International Crisis Group. 2. 11. 2000. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 6. 2014. г. 
  16. ^ „Visegrad Report Inspires Australian Artist”. Institute for War & Peace Reporting. 15. 7. 2010. Архивирано из оригинала 23. 01. 2011. г. Приступљено 04. 05. 2022. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]