Образовање у Северној Македонији има дугу историју и разноврстан развој.
Развој школства, просвете и народне културе у Македонији почео је 30-их година 19. века, а интензивирао се после Кримског рата, али су после 1870. године многе школе пале у руке Бугарске егзархије, а истовремено је дошло до јачања стране пропаганде у Македонији тако да је процес образовања кренуо у другом правцу.
Почетком 19. века у Македонији, једини центри македонско-словенске писмености биле су келијске школе при црквама и манастирима у којима се школовало свештенство.
Међутим, развојем трговине и занатства створила се потреба, али и услови за стварање школа са световним образовањем које би задовољиле потребе македонског грађанства. Међутим, отварање првих световних школа на македонском народном језику омела је неразвијеност македонског грађанства и Цариградске патријаршије, односно грчка пропаганда у Македонији.
Патријаршија у Македонији имала је разгранат школски систем у коме се настава изводила на грчком језику и распрострањена грчка култура.
Стога је процес стварања македонских школа почео борбом да се грчки језик потисне и замени македонским народним језиком у грчким школама. Велику улогу у овој борби одиграли су македонски учитељи који су се школовали у Грчкој и као грчки учитељи имали прилику да постепено избаце грчки језик из наставе.
Прве школе биле су у: Скопљу (1835 или 1836), Велесу (1837), Банском (1838), Штипу (1840), Прилепу (1843), Куманову и Тетову (1852). Поред црквених, у ове школе су уведени и световни предмети, а велике заслуге за развој наставе у овим школама имао је Јордан Хаџи Константинов-Џинот.
Образовање почиње од најмлађег узраста. Предшколско васпитање и образовање у узрасту од 3 до 6 година је кључно за развој мозга и учење, посебно развој интелектуалне радозналости, истрајности, социјалних вештина и емоционалне стабилности у детињству и адолесценцији. Ове вештине су подједнако важне за успех деце у доживотном учењу, социјалној интеграцији, личном развоју и касније, у запошљавању. Предшколско васпитање и образовање је факултативно и регулисано је Законом о дечјој заштити, а већину надлежности има Министарство рада и социјалне политике. Завод за развој образовања истиче потребу доношења посебног закона о предшколском васпитању и образовању и потпуног преношења надлежности на Министарство просвете и науке, како би се подигао квалитет и унапредила функционална повезаност са основним образовањем. И поред тренда повећања обухвата деце предшколским образовањем, он је на незадовољавајућем нивоу и за децу узраста 36-59 месеци износи 36,8%. Посебно је слаб обухват у руралним подручјима и ромским насељима, као и за децу са сметњама у развоју. Недостатак простора је један од главних разлога за слабу покривеност. Број деце по групи је обично два до три пута већи од законски прописаног, а упис деце је отежан због дугих листа чекања[1].
У Македонији основно и средње образовање је обавезно за сву децу. Посебним законима, Законом о основном образовању и васпитању и Законом о средњем образовању и васпитању, уређују се образовни процес, делатност, организација, функционисање и управљање оба нивоа образовања. Закон о основном образовању и васпитању заснива се на праву на бесплатно и квалитетно образовање сваког детета (члан 3.) и истиче основне принципе основног образовања, укључујући најбољи интерес детета, једнакост, доступност, доступност и инклузивност, квалитет образовања и васпитања. и међународна упоредивост знања ученика и др. (члан 4). Законом о средњем образовању и васпитању је прописано да је средње образовање (гимназијско и стручно) обавезно за сваког грађанина, бесплатно и под једнаким условима за све (члан 3). И поред тога што је основно и средње образовање обавезно и бесплатно, 1,7% деце није укључено у основно образовање, док 8,4% није укључено у средње образовање. Приступ образовању је посебан изазов за ромску децу, од којих 18,7% не похађа основно образовање, а 52,8% не похађа средње образовање. Уложени су одређени напори да се њихов обим повећа, али постоји низ системских препрека које отежавају овај процес[1]. Ученици који нису примили неопходне вакцине остају ван образовног система. Уставни суд је закључио да условљавање уписа детета у основну школу подношењем доказа о вакцинацији није дискриминација. Више пута се указује Влади на потребу проналажења решења које неће ометати ову децу у остваривању права на образовање, али проблем није превазиђен. Деца са ретким стањима/болестима која дуже време нису у могућности да похађају редовну наставу, не добијају увек адекватну подршку у школама. Током пандемије КОВИД-19, ученици су имали значајне проблеме са похађањем онлајн наставе. Нису сви ученици могли да похађају онлајн наставу (због недостатка техничких уређаја и интернета) и да добију исти ниво подршке код куће. Неопходне припреме за академску 2020/21. годину нису биле благовремене. Нити је наставни кадар прошао потребну обуку, нити су обезбеђени технички уређаји и интернет за ученике који то нису имали. Током планирања није било опсежних консултација наставника, родитеља и ученика[1].
Приступ квалитетном образовању је основно право сваког детета.
Законом о основном образовању и васпитању дефинисани су циљеви основног образовања и васпитања (члан 7) и међу њима: обезбеђивање пуне покривености образовним процесом и одговарање на различите потребе свих ученика обезбеђивањем суштинског учешћа свих ученика у њему:
Још увек постоји сегрегација ромских ученика, углавном кроз неформалне облике, друштвене притиске и праксе сегрегације. Статус „ромске школе“ разлог је што се ученици других националности уписују у суседне школе. Истовремено, у неким од вишејезичних школа настава је просторно и временски организована тако да не дозвољава ученицима са различитих наставних језика да заједно уче (у истој згради/делу зграде и у истом смена) и да има услове за директан контакт. Подела ученика по језичким и етничким линијама не подстиче упознавање и учење о другим етничким заједницама, већ доводи до стварања међунационалних подела које се даље рефлектују на друге области. Школске активности за изградњу разумевања, мира, толеранције и међуетничке интеграције углавном подржавају невладине организације[1].