Поморска битка код Казабланке

Поморска битка код Казабланке
Део операције Бакља, Другог светског рата и Северноафричке кампање

Мапа искрцавања током операције Бакља.
Време8-16. новембар 1942.
Место
Мароко, Атлантски океан
Исход Америчка победа
Сукобљене стране
 САД Француска Вишијевска Француска
Команданти и вође
Сједињене Америчке Државе Хенри Хјуит Француска Феликс Мишеље
Јачина
2 носача авиона
1 бојни брод
3 тешке крстарице
1 лака крстарица
14 разарача
15 транспортних бродова
347 чамаца
нешто авиона

Вишијска Француска:
1 бојни брод (недовршен)
1 лака крстарица
2 тешка разарача
7 разарача
8 ескортних бродова
11 миноловаца
11 подморница
нешто авиона
обалне батерије

Немачка:
2 подморнице
нешто авиона
Жртве и губици
4 транспортна брода
150 чамаца
4-5 авиона
1 бојни брод оштећен
1 тешка крстарица оштећена
2 разарача оштећена
1 танкер оштећен
337 мртвих[1]
637 рањених[1]
122 несталих[1]
70 заробљених[1]

1 бојни брод
1 лака крстарица
4 разарача
5 подморница
7 авиона
10 цивилних бродова
обалне батерије уништене
1 бојни брод оштећен
више разарача оштећено
2 подморнице оштећене (накнадно потопљене)
1 разарач насукан
2 тешка разарача насукана
1 подморница насукана
~462 мртва
~200 рањених

1 подморница

Поморска битка код Казабланке била је серија поморских битака између америчких бродова који су штитили инвазију северне Африке (Операција Бакља) и бродова Вишијске Француске који су бранили неутралност Француског Марока у складу са Другим примирјем у Компјењу током Другог светског рата.[2] Последње фазе борбе састојале су се од операција немачких подморница које су стигле до попришта истог дана када су се француске снаге предале.[н 1]

Савезничка команда је претпостављала да би чисто америчка флота одређена да заузме луку Казабланка на Атлантику могла бити дочекана као ослободилац. Инвазиона флота од 102 америчка брода са 35.000 америчких војника пришла је обали Марока неоткривена под окриљем мрака. Француски браниоци протумачили су прве контакте као диверзију за главни десант у Алжиру; а Немци су протумачили предају 6 мароканских дивизија малом одреду командоса као отворен прекршај обавеза Француске да брани неутралност Марока по уговору о примирју од 22. јуна 1940.[7] Серија непредвиђених реакција у атмосфери неповерења и тајности проузроковала је губитак четири америчка транспортна брода и смрт 462 људи на 24 француска брода који су се супротставили инвазији.[8]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Мароко је у време Другог светског рата био протекторат Француске. Француска влада у Вишију предала се Немачкој након битке за Француску, потписавши примирје са нацистичком Немачком. Генерал Шарл де Гол предводио је француске снаге против предаје и Владе у Вишију, настављајући рат на страни Велике Британије и савезника. Вишијевски режим, који је контролисао Мароко, био је званично неутралан, али практично је примирје обавезало Виши да се супротстави сваком покушају заузимања француске територије или опреме за употребу против Немачке. Британске снаге напале су француске код Мерс-ел-Кебира због одбијања да се предају њима или да се придруже савезницима, што је довело до много озлојеђености између Француске и Британије. Влада САД је раније признала Вишијевски режим као легитимну власт. Војно планирање за операцију Бакља 1942. нагласило је америчке трупе у почетним снагама за искрцавање на основу процена обавештајних података да ће Американци наићи на мање снажан отпор од британских војника.[9]

Америчке снаге

[уреди | уреди извор]

Конвој са трупама УГФ 1 напустио је залив Чиспик 23. октобра 1942. године, а 26. октобра је придружила му се флота бојнних бродова и крстарица из залива Каско, а 28. октобра и носачи авиона USS Ranger, Sangamon, Suwannee, Chenango, и Santee са Бермудских острва. Ове бродове штитило је 38 разарача.[10] Здружена оперативна група 34 (ТФ 34) обухватала је 102 брода за инвазију у Мароко под командом адмирала Хенрија Кент Хјуита на тешкој крстарици USS Augusta. Док је ТФ 34 пловио, британска подморница ХМС Сераф искрцала је генерал-мајора Марка В. Кларка у близини Алжира да се састане са про-америчким француским официрима стационираним у Алжиру. Французи су дали информације о одбрамбеним уређајима; али Американци им нису дали критичне податке о времену инвазије и расподели снага.[11] Ниједна информација није пружена кључним француским заповедницима, укључујући врховног команданта оружаних снага адмирала Франсоа Дарлана, генералног команданта Северне Африке Алфонса Јуина или генералног гувернера Марока Шарла Ногеа.[12]

Казабланка на сателитском снимку 2006.

Француске снаге

[уреди | уреди извор]

Године 1942. Казабланка је била главна лука на Атлантику под контролом вишијевског режима (целу француску атлантску обалу је окупирала Немачка од 1940. године) и најважнија поморска база под контролом Вишија након Тулона. Морнарички артиљерци су руководили обалном артиљеријом Ел Ханк са четири топа од 194 мм (7,6 инча) и четири топа од 138 мм (5,4 инча). Једна топовска кула са четири 380-милиметарска топа у модерном бојном броду Жан Барт била је оперативна, иако је бојни брод остао недовршен, након бекства из бродоградилишта Сен Назер током немачке инвазије 1940. године. Један лаки крсташ, два тешка разарача, 7 разарача (два су већ била оштећена сударима), осам корвета, 11 миноловаца и 11 подморница били су у луци 8. новембра ујутро.[13]

Већина Француза на састанку са генералом Кларком пре инвазије били су војни официри. Ниједан контакт пре инвазије није документован са адмиралом Мишељеом, који је командовао поморским снагама одговорним за одбрану Касабланке. Адмирал Мишеље није био у пријатељству са северноафричким официрима у контакту са Американцима, пошто је био члан Комисије за примирје док није преузео своју функцију у Казабланци мање од месец дана пре инвазије.[14]

Увод

[уреди | уреди извор]
Жан Барт код Казабланке нападнут од авиона са носача Ренџер.

Француски браниоци су стављени у стање узбуне када су алжирски инвазиони конвоји откривени како пролазе кроз Гибралтарски мореуз.[15] Одредиште је било непознато, а ТФ 34 је остао неоткривен, јер је 7. новембра подељен на три групе. Скривена мраком, северна група (шест транспортних бродова и два теретна брода у пратњи бојног брода USS Texas, лака крстарица USS Savannah и шест разарача)[16] спремала се да искрца 9.000 војника 60. пешадијског пука ојачаног са 65 лаких тенкова како би заузели аеродром код Кенитре; јужна група (четири транспорта и два теретна брода у пратњи бојног брода USS New York, лака крстарица USS Philadelphia и шест разарача)[17] спремала се да искрца 6,500 војника 47. пешадијског пука ојачаног са 65 средњих и лаких тенкова код луке Сафи да обезбеде јужни прилаз Казабланки, док је централна група била спремна да искрца окупационе снаге Казабланке од 19.500 војника треће пешадијске дивизије[18] ојачане са 79 лаких тенкова близу Федале 24 km (15 mi) североисточно од Казабланке.[19]Морнаричке обалне одбрамбене батерије штитиле су оба краја плаже Федала са четири топа од 138 мм (5,4 инча) на Понт Блондину [н 2] на истоку и три топа од 100 мм (3,9 инча) и два 75 мм (3 инча) топа у Федали, на месту где се налази западни крај плаже.[20]

Битка

[уреди | уреди извор]

8. новембар

[уреди | уреди извор]
Лука Казабланка из ваздуха, 9. новембра. Jean Bart је крајње лево. Потопљени бродови виде се у центру.

Централна група транспортних бродова, USS William P. Biddle, Leonard Wood, [н 3] Joseph T. Dickman,[н 3] Tasker H. Bliss, Hugh L. Scott, Joseph Hewes, Edward Rutledge, Charles Carroll, Thomas Jefferson, Ancon, Elizabeth C. Stanton, Thurston, Arcturus, Procyon, и Oberon,[18] усидрили су се 13 км од Федале у поноћ. Натоварени десантни чамци кренули су у 06:00.[н 4] Одбрамбене батерије Понт Блондин биле су упозорене буком мотора десантних чамаца и осветиле су прилазе плажама рефлекторима, али су рефлектори угашени када су бродови за подршку отворили ватру из митраљеза. Разарач Wilkes и извиђачки чамац задужен за обележавање плаже се померио са положаја док је маневрисао како би избегао неидентификован брод оцењен као потенцијално непријатељски; и десантни чамци налетели су на стене у пуним брзинама, уместо да стигну до планиране плаже. Двадесет један од 32 десантна чамца са брода Leonard Wood било је уништено. Осам преживелих пловила било је разбијено огромним таласима мало касније.[21] 3.500 америчких војника је било на обали до зоре; али рана јутарња магла скривала је величину инвазионе силе. Обална одбрамбена батерија код Федале отворила је ватру на десантне чамце кратко након 07:00.[н 4][22] У 07:20,[н 4] адмирал Хјуит овластио је четири америчка разарача који су штитили десант да отворе ватру на француске копнене батерије.[23] Француски артиљерци оштетили су разараче USS Ludlow и Murphy,[24] и у 07:25[н 4] разараче су бранили тежи топови крсташа Augusta и Brooklyn који су штитили транспорте.[25] Ludlow и Wilkes ућуткали су батерију Понт Блондин, док је Augusta ућуткала батерију Федала. Murphy, Wainwright, и остали амерички бродови напали су два француска авиона непосредно пре 07:00, 8. новембра, и на крају их отерали.[24]

Тешка крстарица Вичита под ватром код Казабланке.

Француске подморнице Amazone, Antiope, Méduse, Orphée и La Sybille испловиле су на одбрамбене положаје у 07:00.[26] At 07:50,[н 4] Француски ловци подигли су се да пресретну бомбардере са носача Ranger и Suwanee. Француски ловци нападнути су ловцима са носача Ranger у двобоју који је оборио 7 француских и 4[25] или 5[26] Америчких авиона. Бомбе су засуле луку Казабланка у 08:04.[н 4] Десет цивилних трговачких и путничких бродова је потопљено,[26] и француске подморнице Amphitrite, Oréade, и La Psyché уништене су на везу пре него што су стигле да зароне.[24] Америчка заштитни бродови USS Massachusetts, USS Wichita и USS Tuscaloosa под заштитом разарача USS Mayrant, Rhind, Wainwright, и Jenkins пришли су обали и топови бојног брода Massachusetts' од 400 мм су се придружили бомбардовању.[26] Батерија El Hank је приметила паљбу са заштитне флоте и погодила Massachusetts својим првим плотуном. Исправна купола на недовршеном бојном броду Jean Bart такође је отворила ватру, на коју је узвратио Massachusetts. Jean Bart је испалио само 7 метака пре него што му је пети плотун са брода Massachusetts заглавио ротирајући механизам на јединој куполи. Massachusetts-ови тешки пројектили од 400 мм направили су знатну штету иако их је мало експлодирало пошто су имали фитиље произведене 1918.[27] Заштитна флота је онда гађала El Hank батерију од 08:40[28] до 09:25.[н 4][25]

Massachusetts са 9 топова од 400 мм дао је Савезницима велику предност у артиљерији код Казабланке.

Док се заштитна флота борила са батеријом Ел Ханк западно од Казабланке, седам бродова француске 2. лаке ескадре испловило је из луке Казабланка у 09:00[26] под заштитом димне завесе да нападне транспортне бродове код Федале на истоку.[25] Француски разарач Milan испловио је са разарачима Fougueux и Boulonnais. У 09:20, Француска ескадра је митраљирана од ловаца са носача Ranger.[26] Француски артиљерци потопили су један десантни чамац и погодили Ludlow.[29] Milan се насукао оштећен ватром са бродова Wilkes,[30][31] Wichita, и Tuscaloosa.[24] Massachusetts, Wichitta i Tuscaloosa напали су француске разараче Fougueux у 10:00 и Boulonnais у 10:12.[31] Fougueux је потонуо у 10:40.[29] Француска лака крстарица Primauguet испловила је са тешким разарачем Albatros и разарачима Brestois и Frondeur}. Нападнута од бојног брода Massachusetts, француска флотила била је у неравноправној борби; Primauguet је био на обнови и не потпуно исправан, али је ипак узвратио паљбу. Француску флотилу су напали и Augusta и Brooklyn од 11:00 до 11:20.[31] Albatros је насукан да избегне потапање. Преостали бродови вратили су се у луку Казабланке где је Primauguet насукан и изгорео, а два разарача су се преврнула. 45 чланова посаде је погинуло на броду Primauguet, а још преко 200 је рањено. Француска подморница Amazone промашила је Brooklyn салвом торпеда.[24][30] La Sybille је нестала патролирајући између Казабланке и Федале, али узрок њеног уништења остаје нејасан.[24][32] Преживеле француске подморнице Sidi-Ferruch и Le Conquerant испловиле су без торпеда да избегну уништење у луци. Le Tonnant је успео да утовари неколико торпеда пре поласка. Augusta је потопила Boulonnais[24] у подне[29] и једини још исправан француски разарач био је L'Alcyon.[25][29]

Мање битна жртва овог окршаја био је чамац у коме је генерал Патон имао намеру да стигне до плаже од брода Аугуста. Чамац је био спуштен на конопцима у припреми за лансирање, када је ватра из цеви топова од 200 мм на крстарици разнела дно чамца, што је довело до губитка већине Патоновог пртљага.[33]

Три мала француска војна брода изашла су из луке Казабланка рано поподне како би спасила морнаре из потопљеног разарача Fougueux, али су спасилачки бродови отерани ватром америчке силе.[н 5] Француски авиони су бомбардовали и митраљирали плажу током целог дана, али су узроковали мало штете.[34] Радници су поправили куполу Жан Барта до заласка сунца, а Ел Ханк батерија је остала оперативна. Скоро половина од 347 америчких авиона је уништена, а мање од 8.000 војника је искрцано. Пет француских подморница још је пратило инвазиону флоту.[35]

9. новембар

[уреди | уреди извор]

У зору су плаже за искрцавање код Федале биле шибане таласима од 6 стопа (180 цм), који су значајно ометали истовар трупа. Четрдесет процената трупа је било искрцано са једва једним процентом својих залиха. Било је недостатака муниције и недовољно медицинских средстава за рањенике. Комуникације су се распале јер је радио опрема и даље била на бродовима. Напредовање ка Казабланци је заустављено, јер јединице на обали нису имале возила за одвожење залиха са плажа.[36]

10. новембар

[уреди | уреди извор]

Француски миноловци Commandant Delage и La Gracieuse испловили су у 10:00 да отворе ватру на америчке трупе које су напредовале од Федале према предграђима Казабланке.[37] Крстарица Augusta и разарачи USS Edison и USS Tillman прогонили су миноловце у луку Казабланке док их паљба са бојног брода Jean Bart није натерала на повлачење.[37] 9 бомбардера са носача Ranger[38] погодили су Jean Bart са 2 бомбе од 500 кг и потопиле га у 16:00.[32] Jean Bart је потонуо у лучко блато, са палубама изнад воде.[39] Француске подморнице Le Tonnant, Meduse и Antiope испалиле су торпеда без успеха на Ranger, Massachusetts и Tuscaloosa.[24][30] Meduse је оштећена противнападом и насукана код рта Бланк.[37]

11. новембар

[уреди | уреди извор]
Амерички торпедни бомбардер 1942.

Касабланка се предала 11. новембра, док је 11.000 тона (75%) залиха за нападаче остало на бродовима.[40] Тог дана су немачке подморнице успеле да стигну до транспортних бродова пре него што су завршили истовар терета.[39] Рано увече, U-173 је торпедовао разарач USS Hambleton, танкер USS Winooski и транспортер Joseph Hewes; око 100 људи је потонуло са бродом Joseph Hewes. У том тренутку, Bristol је опазио подморницу на површини и напао је својим топовима, а затим и дубинским минама, али се сматра да није потопио француску подморницу. Sidi Ferruch су потопили торпедни бомбардери са носача Suwanee 11. новембра.[24][37]

Последње борбе

[уреди | уреди извор]

Инвазиони транспорти су остали у њиховом импровизованом сидришту како би задржали луку Казабланка отворену за истоварање додатних трупа због очекиваног доласка конвоја УГФ-2, [41] док У-130—под Ернстом Калсом—није торпедовала транспортере Tasker H. Bliss, Hugh L. Scott, и Edward Rutledge увече 12. новембра, убивши још 74 америчка војника;[42] и подстакла неоштећене бродове да напусте сидриште и врше маневре за избегавање на мору, све док нису успели да пристану иза лукобрана у Казабланци 13. новембра како би завршили истовар залиха. Од америчких бродова оштећених од стране подморничких торпеда 11. и 12. новембра, сва четири транспорта су потонула, али су танкер и разарач поправљени. Преживели транспорти напустили су Казабланку када је истоварање завршено 17. новембра.[34] Француске подморнице Amazone и Antiope стигле су у Дакар, а Orphee се вратио у Казабланку након предаје града.[30] Le Conquerant је потопљен 13. новембра од стране два VP-92 хидроавиона код Виља Циснероса.[43] Le Tonnant је самопотопљен 15. новембра код Кадиза.[30] U-173 су потопили код Казабланке амерички разарачи 16. новембра.

Француска 2. лака ескадра

[уреди | уреди извор]
Брод Тип Тонажа Брзина Топови Торпеда Напомене
Primauguet лака крстарица 7.249[44] 33 чвора 8 × 155 mm 12 Насукана и изгорела, потпуно уништена
Albatros разарач 2.441 [45] 36 чворова 5 × 138 mm 6 Насукан да избегне потапање
Milan разарач 2.441 [45] 36 чворова 5 × 138 mm 6 Насукан да избегне потапање
Boulonnais разарач 1.378 [46] 33 чвора 4 × 130 mm 6

[47]

Потопио га USS Augusta
Brestois разарач 1.378 [46] 33 чвора 4 × 130 mm 6 Преврнуо се
Fougueux разарач 1.378 [46] 33 чвора 4 × 130 mm 6 Потопљен ватром топова од 400 мм са USS Massachusetts
Frondeur разарач 1.378 [46] 33 чвора 4 × 130 mm 6 Преврнуо се
L'Alcyon разарач 1.378 [46] 33 чвора 4 × 130 mm 6 није учествовао у испаду
Simoun разарач 1.319 [46] 33 чвора 4 × 130 mm 6 на оправци – није учествовао у испаду
Tempête разарач 1.319 [46] 33 чвора 4 × 130 mm 6 на оправци – није учествовао у испаду

Америчка заштитна флота

[уреди | уреди извор]
Брод Тип Тонажа Брзина Топови Торпедо Напомена
USS Massachusetts бојни брод 35.000[48] 28 чворова 9 × 400 мм
20 × 130 мм 		none Савладао и потопио Jean Bart у топовском двобоју, потопио плутајући суви док и 7 трговачких бродова у луци.

Напао француску 2. лаку ескадру, потопио бар један разарач, помогао у борби против лаке крстарице и других разарача.

USS Wichita тешка крстарица 10.000[49] 34 чвора 9 × 200 мм
8 × 130 мм 		нема Напао и помогао потапање више разарача, оштећен од обалске батерије (14 мртвих)
USS Tuscaloosa тешка крстарица 9.975[50] 32 чвора 9 × 200 мм
8 × 130 мм 		none Напао и помогао потапање више разарача
USS Mayrant разарач 1.500[51] 36 чворова 4 × 130 мм 16
USS Rhind разарач 1.500[51] 36 чворова 4 × 130 мм 16
USS Wainwright разарач 1.570[52] 38 чворова 5 × 130 мм 12
USS Jenkins разарач 2.050 [53] 37 чворова 5 × 130 мм 10
USS Augusta крстарица 9.050[54] 32 чвора 9 × 200 мм
8 × 130 мм 		нема оперисао независно као заповеднички брод Групе 34
USS Brooklyn крстарица 9.700[55] 33 чвора 15 × 150 мм
8 × 130 мм 		(нема) додељен као пратња централној групи транспортера
напао 2. лаку ескадру
USS Rowan разарач 1.500[51] 36 чворова 4 × 130 мм 16 штитио је централну групу транспортних бродова код Федале
напао 2. лаку ескадру[56]
USS Woolsey разарач 1.620[52] 37 чворова 4 × 130 мм 10 штитио је централну групу транспортних бродова код Федале
USS Ludlow разарач 1.620[52] 37 чворова 4 × 130 мм 10 штитио је централну групу транспортних бродова код Федале
напао батерију Понт Блондин
напао 2. лаку ескадру[57]
USS Edison разарач 1.620[52] 37 чворова 5 × 130 мм 10 штитио је централну групу транспортних бродова код Федале
USS Wilkes разарач 1.620[52] 37 чворова 5 × 130 мм 10 штитио је централну групу транспортних бродова код Федале
напао батерију код Федале
напао 2. лаку ескадру[57]
USS Swanson разарач 1.620[52] 37 чворова 5 × 130 мм 10 штитио је централну групу транспортних бродова код Федале
напао батерију код Федале
напао 2. лаку ескадру[57]
USS Bristol разарач 1,620[52] 37 чворова 5 × 130 мм 10 штитио централну групу транспортних бродова код Федале
USS Boyle разарач 1,620[52] 37 чворова 4 × 130 мм 5 штитио централну групу транспортних бродова код Федале
USS Murphy разарач 1.620[52] 37 чворова 4 × 130 мм 5 штитио централну групу транспортних бродова код Федале
напао батерију Понт Блондин[23]
USS Tillman разарач 1.630 [52] 37 чворова 4 × 130 мм 5 штитио централну групу транспортних бродова код Федале
USS Ranger носач авиона 14.500[58] 29 чворова 8 × 130 мм (нема) обезбеђивао ПВО за централну флоту пловећи 200km од обале код Казабланке,[59] његови бомбардери потопили Jean Bart 10. новембра 1942. након што је извучен после потапања 8. новембра 1942.
USS Suwannee ескортни носач авиона 11.400[60] 18 чворова 2 × 130 мм (нема) обезбеђивао ПВО за централну флоту пловећи 200km од обале код Казабланке[59]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Clodfelter 2017, стр. 445
  2. ^ Auphan & Mordal 1976, стр. 210.
  3. ^ Cressman 2003, стр. 291.
  4. ^ а б Blair (1998), p. 88
  5. ^ Blair 1998, стр. 736.
  6. ^ Blair 1998, стр. 110.
  7. ^ Potter & Nimitz 1960, стр. 568-574.
  8. ^ Auphan & Mordal 1976, стр. 210, 228–229 & 236
  9. ^ Potter & Nimitz 1960, стр. 567.
  10. ^ Blair 1998, стр. 92.
  11. ^ Potter & Nimitz 1960, стр. 568–571.
  12. ^ Auphan & Mordal 1976, стр. 212–215.
  13. ^ Auphan & Mordal 1976, стр. 228.
  14. ^ „ALAMER: Mémoire des Équipages des marines de guerre, commerce, pêche & plaisance de 1939 à 1945”. Приступљено 18. 09. 2016. 
  15. ^ Auphan & Mordal 1976, стр. 212.–218
  16. ^ Karig 1946, стр. 191.
  17. ^ Karig 1946, стр. 184.
  18. ^ а б Karig 1946, стр. 201
  19. ^ Potter & Nimitz 1960, стр. 571.–572
  20. ^ Auphan & Mordal 1976, стр. 231.
  21. ^ Willoughby 1957, стр. 210.
  22. ^ Potter & Nimitz 1960, стр. 572.–575
  23. ^ а б Karig 1946, стр. 203
  24. ^ а б в г д ђ е ж з Cressman 2000, стр. 129
  25. ^ а б в г д Potter & Nimitz 1960, стр. 575
  26. ^ а б в г д ђ Auphan & Mordal 1960, стр. 230
  27. ^ Atkinson 2002, стр. 131.
  28. ^ Karig 1946, стр. 206
  29. ^ а б в г Auphan & Mordal 1976, стр. 233
  30. ^ а б в г д Rohwer & Hummelchen 1992, стр. 175
  31. ^ а б в Brown 1995, стр. 72
  32. ^ а б Auphan & Mordal 1976, стр. 235
  33. ^ Atkinson 2002, стр. 132.
  34. ^ а б Willoughby 1957, стр. 211
  35. ^ Potter & Nimitz 1960, стр. 576.
  36. ^ Atkinson 2002, стр. 138–140.
  37. ^ а б в г Cressman 2000, стр. 130
  38. ^ Karig 1946, стр. 209
  39. ^ а б Potter & Nimitz 1960, стр. 577
  40. ^ Atkinson 2002, стр. 151.
  41. ^ Atkinson 2002, стр. 154.
  42. ^ Cressman 2000, стр. 131.
  43. ^ Auphan & Mordal 1976, стр. 236.
  44. ^ Masson 1969, стр. 90.
  45. ^ а б Masson 1969, стр. 112
  46. ^ а б в г д ђ е Masson 1969, стр. 124
  47. ^ Masson 1969, стр. 126
  48. ^ Silverstone 1968, стр. 28
  49. ^ Silverstone 1968, стр. 79
  50. ^ Silverstone 1968, стр. 71
  51. ^ а б в Silverstone 1968, стр. 124
  52. ^ а б в г д ђ е ж з и Silverstone 1968, стр. 126
  53. ^ Silverstone 1968, стр. 135
  54. ^ Silverstone 1968, стр. 67
  55. ^ Silverstone 1968, стр. 85
  56. ^ Karig 1946, стр. 207
  57. ^ а б в Karig 1946, стр. 201., 203 & 207
  58. ^ Silverstone 1968, стр. 38
  59. ^ а б Potter & Nimitz 1960, стр. 574
  60. ^ Silverstone 1968, стр. 55

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Роберт Кресман, у својој књизи УСС Ренџер: прва носач морнарице од кобилице до јарбола, 1934-1946, говори о потапању три брода од стране „У-130“ 12. новембра.[3] „У-130“ је била једна од подморница која је упућена да истражи раније извјештаје о конвојима инвазије 2. новембра[4] након испловљавања из Француске 29. октобра.[5] Све су задржане оштећењима или механичким кваровима.[4] „У-130“ доспео је на сидриште код Федала, након што се Казабланка предала, пловидбом дуж мароканске обале увече 11. новембра[6]
  2. ^ Неке референце идентификују ову источну батерију као арапски Chergui што се понекад англизује као Sherki. (Willoughby. pp. 210)
  3. ^ а б Посаду је чинила Обалска стража Сједињених Држава. (Willoughby. pp. 208)
  4. ^ а б в г д ђ е Часовна зона Марока је иста као у Гриничу (GMT); али, на 7° 35′ Западне географске дужине, Казабланка је 30 минута касније. Излазак сунца био је у 06:54 GMT на дан инвазије. сатови TF 34 су изгледа били намештени на GMT-1. Паљба брода Massachusetts' на луку Казабланке је пријављена у 08:04 по Auphan & Mordal, али 07:04 америчким изворима Karig and Potter & Nimitz. Времена у овим напоменама су прерачуната у GMT да би се разјаснио след догађаја.
  5. ^ Potter и Nimitz помињу разарач и 2 корвете, а Auphan и Mordal идентификују разарач као L'Alcyon. Cressman идентификује 3 брода као колонијални корвету La Grandiere од 1969 тона са корветама друге класе La Gracieuse и Commandant Delage. La Grandiere је била величине разарача са 3 топа од 140 мм и брзином од 15 чворова. Jane's Fighting Ships помиње корвете друге класе као миноловце од 630 тона брзине 20 чворова наоружане са два топа од 90 мм.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Atkinson, Rick (2002). An Army at Dawn. Henry Holt and Company. ISBN 978-0-8050-6288-5. 
  • Auphan, Paul; Mordal, Jacques (1976). The French Navy in World War II. Greenwood Press. ISBN 978-0-8371-8660-3. 
  • Cressman, Robert (2003). USS Ranger: the Navy's first flattop from keel to mast, 1934–46. Washington, D.C.: Brassey's. стр. 291. ISBN 978-1-57488-720-4. 
  • Blair, Clay (1998). Hitler's U-Boat War: The Hunted 1942–1945. ISBN 978-0-679-45742-8.  Random House.
  • Brown, David (1995). Warship Losses of World War II. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-914-7. 
  • Cressman, Robert J. (2000). The Official Chronology of the U.S. Navy in World War II. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-149-3. 
  • Clodfelter, Micheal (2017). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492-2015, 4th ed. McFarland. стр. 445. ISBN 978-0786474707. 
  • Kafka, Roger and Pepperburg, Roy L (1946). Warships of the World.  Cornell Maritime Press
  • Karig, Walter, CDR, USNR (1946). Battle Report: The Atlantic War.  Farrar & Rinehart
  • Le Masson, Henri The French Navy (volume 1) (1969) Doubleday & Company
  • Potter, E.B.; Nimitz, Chester W. (1960). Sea Power. Prentice-Hall. 
  • Preston, Antony (1996). Jane's Fighting Ships of World War II. ISBN 978-0-517-67963-0.  Random House.
  • Rohwer, Jurgen and Hummelchen, Gerhard (1992). Chronology of the War at Sea 1939–1945. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-105-9. 
  • Silverstone, Paul H (1968). U.S. Warships of World War II.  Doubleday & Company
  • Willoughby, Malcolm F (1957). The U.S. Coast Guard in World War II.  United States Naval Institute

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Поморска битка код Казабланке на Викимедијиној остави.