Рашид Хусеин

Рашид Хусеин
Рашид Хусеин 1957. године.
Лични подаци
Пуно имеРашид Хусеин Махмуд
Датум рођења1936
Место рођењаМусмус, Мандаторна Палестина
Место смртиЊујорк, САД
Народностпалестинска
ЗанимањеПесник, преводилац и беседник
Књижевни рад
Период1957–1977
Језик стварањаарапски, хебрејски
Жанрарапска поезија

Рашид Хусеин Махмуд (арап. راشد حسين; 1936 – 2. фебруар 1977) био је палестински песник, говорник, новинар и преводилац на арапско-хебрејски. Рођен је у Мусмусу, Мандаторна Палестина. Прву збирку објавио је 1957. Био је први истакнути песник који се појавио на израелско-арапској сцени. Палестински песник Махмуд Дарвиш назвао га је „звездом“, који је писао о „људским стварима“ попут хлеба, глади и беса.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Младост и учитељска каријера

[уреди | уреди извор]

Хусеин је рођен у муслиманској породици Фелах у Мусмусу 1936,[2][3][4] током британске мандатне владавине у Палестини. Похађао је основну школу у Ум ал-Фахму, граду близу његовог родног села.[2] Школовао се у Назарету, где је завршио средњу школу.[3] Хусеин је себе описао као „лабавог муслимана“, једном је написао 1961. године: „Не клањам се и не идем у џамију и знам да се тиме не повинујем вољи Божијој... хиљаде људи попут мене су лабави у испуњавању божанских заповести, али ове непослушне хиљаде нису прећутале оно што су прећутале наше побожне судије који се моле и посте“.[5]

Године 1955. радио је као учитељ у Назарету,[3] каријеру коју је израелски критичар Емил Марморштајн описао као „олујну“.[6] Предавао је сиромашним, руралним Арапима у оронулим школским учионицама без довољно уџбеника.[7] Током своје наставничке каријере, имао је сталне борбе са ционистичким надзорницима арапског образовања у Израелу и са арапском секцијом националног синдиката наставника.[7]

Књижевна каријера

[уреди | уреди извор]

Године 1952. Хусеин је почео да пише поезију.[2] Две године касније објавио је своју прву збирку поезије.[1] Године 1957. објавио је мали том у Назарету под називом Ma'a al-Fajr ("У зору").[8] Године 1958. постао је књижевни уредник Ал Фајр, месечних новина синдиката Хистадрут на арапском језику и Ал Мусавар, недељних новина.[3][8] У то време, ирачки-јеврејски критичар Елијаху Хазум описао је Хусеина као „најперспективнијег арапског песника у Израелу”, „јединог заинтересованог за проучавање хебрејског” који је изненадио публику јеврејских и арапских писаца тако што је „рецитовао своју прву песму писао је на хебрејском“.[6] Те године је објавио још један том на арапском под називом Sawarikh („Пројектили“).[8]

До 1959. године превео је бројне арапске песме на хебрејски и обрнуто, а такође је превео дела немачког песника Бертолта Брехта, турског песника Назима Хикмета, конгоанског вође Патриса Лумумбе и персијског песника Ашуба на арапски.[6] Хусеин је такође био члан левичарске израелске политичке партије Мапам и уређивао је њен друштвени недељник Ал Мирсад.[3] У пролеће 1961. године, Ал Мирсад је постао дневни лист, али је убрзо након избора за Кнесет у августу 1961. године враћен на претходни недељни формат.[9] Ал Фајр и Ал Мусавар су обустављени због недостатка средстава 1962. године, али је први поново циркулисао 1964. године.[9] У то време Хусеин је почео да преводи хебрејска дела израелског песника Хајима Нахмана Биалика на арапски.[3][9]

Хусеин је сарађивао са јеврејским песником Натаном Заком као коуредник и преводилац Palms and Dates, антологије арапских народних песама.[10] У предговору Palms and Dates, објављеном убрзо након Шестодневног рата 1967. године, приметили су разлику између носталгије прошлих „дана већег либерализма и емпатије“ са садашњим „данима мржње и насиља“.[10] Штавише, они су изразили наду да ће антологија подстаћи дијалог између заједница и уважавање књижевности сваке културе.[10]

Политички активизам

[уреди | уреди извор]

Хусеин је писао да понижење, дискриминација и произвољно доношење одлука карактеришу стање Арапа у рукама израелске државе, а често је критиковао Давида Бен-Гуриона, разне израелске владе, више ешалоне бирократије и Арапе које је сматрао сарадницима власти.[11] Истовремено је упутио апел својим „јеврејским сународницима“, посебно онима у радничким партијама да се придржавају универзалних принципа својих прогресивних покрета и да се боре против арапске неједнакости у Израелу.[11]

Иако је велики део Хусеиновог писања био у складу са Мапамовом идеологијом и платформом, он се значајно разликовао од странке кроз своју јавну подршку египатском панарапистичком председнику Гамалу Абделу Насеру.[12] Он је оптужио радио Глас Израела на арапском језику да је снажно пристрасан против Насера, док је позитиван према Насеровим арапским ривалима, укључујући Абд ал-Карима Касима из Ирака, Хабиба Бургибе из Туниса и саудијску краљевску породицу. Он је тврдио да док су се сви ови други противили ционизму, само је Насер доследно развијао своју земљу, борио се против империјализма и направио кораке ка арапском јединству.[12] Као ционистичка партија, Мапам се супротставио свим горе наведеним арапским личностима.[12] На изборима за Кнесет 1959. године, сукоб између Насера ​​и Касима био је главно питање у израелској арапској заједници, раздвајајући Насерове арапске националистичке присталице и Касимове комунистичке симпатизере.[13] Хусеинови чланци у Ал Фаџру у то време осуђивали су Касима и хвалили Насера, толико да се један од његових чланака појавио у египатском недељнику Акхер Са.[13]

Хусеин је осудио морал оних у његовој генерацији који су покушавали једноставно да зараде за живот уместо да се боре за своја права.[14] Међутим, он није кривио ову уочену покорност и бесциљност само на саму арапску омладину, већ на средину у којој су одрасли, при чему су многи преживели арапско-израелски рат 1948. и палестинско протеривање и бекство 1948. године.[14] Према Хусеину, суседне арапске државе реаговале су на палестинско арапску несрећу сменивши своје старо руководство. Међутим, у случају Палестинаца у Израелу, старо руководство је враћено да контролише арапску заједницу у име државе.[14]

Године 1962. Хусеин је избачен из Мапама, а његова молба да поново постане учитељ је одбијена.[9] Године 1965. Хусеин се преселио у Париз,[8] а две године касније постао је члан Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) и био је стациониран у њеној канцеларији у Њујорку,[3] где је радио као хебрејско-арапски преводилац.[8] Четири године касније преселио се у Дамаск, где је суоснивао ал-Ард, такође познат као Палестински истраживачки центар.[3] Године 1973. радио је као емитер у програму Сиријског радиодифузног сервиса на хебрејском језику.[3] Касније, 1970-их, вратио се у Њујорк да би служио као дописник ПЛО-а при Уједињеним нацијама.[8]

Смрт и наслеђе

[уреди | уреди извор]

2. фебруара 1977. Хусеин је погинуо у пожару у свом стану у Њујорку.[15][3][8] 8. фебруара је сахрањен у Мусмусу, где је његова гробница од тада служила као палестински националистички симбол.[8][3] Многа Хусеинова дела су објављена у свесци коју је уредио Камел Балута под називом The World of Rashid Hussein: A Palestinian Poet in Exile (Детроит, 1979).[8] У Шефа-Амру 1980. године објављена је комеморативна књига Хусеинових песама и других књижевних дела, укључујући Qasa'id Filastiniyya.[3] Друга арапска збирка његових песама, Palestinian Poems, објављена је 1982. године.[8] У песми из 1986. Махмуд Дарвиш, који је срео Хусеина у Каиру, обележио је његову смрт као изненадни губитак харизматичне личности која је могла да ојача палестински народ,[16] пишући:

Дошао нам је влат вина

И отишао, крај молитве

Бацао је песме

У ресторану Кристо,

И цео Акре би устао из сна

Да хода по мору

— Махмуд Дарвиш, On Fifth Avenue he greeted me (1986)[1][16]

Палестински певач и музиколог Рим Келани је 2006. године у песму Чежња углазбио једну од Рашидових песама.[17] Песма је објављена на њеном албуму Sprinting Gazelle – Palestinian Songs from the Motherland and the Diaspora. Према Келанију, наслов Хусеинове песме дословно се преводи као Мисли и одјеци, али она је „изабрала енглески наслов да одражава моју сопствену чежњу, а вероватно и Хусеинову, за слободом од нашег личног и колективног осећаја опсаде.“

Небо је плакало кишом, дајући утеху изгорелом човеку;

То га је учинило страственијим.

Може ли неко ко се дави на пучини тражити руку помоћи с неба?

Да ли жели да му киша смрзну тело и да му додатно појача муке?

Не! питам небо. Заустави своје сузе!

Овај човек сломљеног срца је на крају својих веза...

Овај човек сломљеног срца је на крају своје везе.

Поезија и утицаји

[уреди | уреди извор]

На Хусеинову поезију утицали су арапски скептик ал-Мари из 11. века и либански амерички песник Елија Абу Мади из раног 20. века.[2] Марморштајн је написао:

Избор ова два ментора је јасно релевантан за искуство оних палестинских муслимана који су се из статуса већине смањили у статус мањине. Јер скептицизам и песимизам Абул-Ала ал-Марија одражавају доба друштвеног пропадања и политичке анархије у исламу, док Елија Абу Мади који је емигрирао 1911. године у САД представља способност арапске књижевности да преживи и да се обогати неарапским окружењем.[18]

Његова ранија дела била су строге, класичне арапске варијанте, али постепено је Хусеин увео више слободе у своју употребу класичних метара и његова поезија је постала сатиричнија.[7] У својој прози, Хусеин је користио традиционални хумор немачких Јевреја и сиријских Арапа из османског доба као увод у своје реторичке описе арапске патње у Израелу.[7]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „Rashid Hussein: The tortured soul and a poet star of Palestine.”. Middle East Revised. 7. 6. 2014. Приступљено 21. 4. 2016. 
  2. ^ а б в г Marmorstein 1964, p. 3.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Moreh, S. (1998). „Husayn, Rashid (1936–77)”. Ур.: Meismani, Julie Scott; Starkey, Paul. Encyclopedia of Arabic Literature, Volume 1. Routledge. стр. 296. ISBN 0-415-18571-8. 
  4. ^ Parmenter, Barbara McKean (1994). Giving Voice to Stones: Place and Identity in Palestinian Literature. University of Texas Press. стр. 62. ISBN 0-292-76555-X. 
  5. ^ Marmorstein 1964, p. 5.
  6. ^ а б в Marmorstein 1964, p. 4.
  7. ^ а б в г Marmorstein 1964, p. 10.
  8. ^ а б в г д ђ е ж з и „Personalities – H: Hussein, Rashed (1936–1977)”. passia.org. Palestinian Academic Society for the Study of International Affairs. јун 2006. Архивирано из оригинала 1999-01-28. г. Приступљено 2016-04-21. 
  9. ^ а б в г Marmorstein 1964, p. 20.
  10. ^ а б в Amit-Kochavi, Hannah (2011). „The People Behind the Words: Professional Profiles and Activity Patterns of Translators of Arabic Literature into Hebrew (1896–2009)”. Ур.: Sela-Sheffy, Rakefet; Shlesinger, Miriam. Identity and Status in the Translational Professions. Amsterdam: John Benjamins Publishing Company. стр. 163. ISBN 978-90-272-0251-2. 
  11. ^ а б Marmorstein 1964, p. 11.
  12. ^ а б в Marmorstein, pp. 14–15.
  13. ^ а б Beinin, Joel (1990). Was the Red Flag Flying There? Marxist Politics and the Arab-Israeli Conflict in Egypt and Israel, 1948–1965. London: I. B. Tauris. стр. 218—219. ISBN 1-85043-292-9. 
  14. ^ а б в Marmorstein 1964, p. 12.
  15. ^ Ahmad, Eqbal. „Memorial for an exile : Rashed Hussein (1936–77)”. SAGE Journals. Приступљено 21. 4. 2016. 
  16. ^ а б Sazzad, Rehnuma (2014). „'Home is Lovelier than the Way Home': Travels and Transformations in Mahmoud Darwish's Poetry”. Ур.: Lean, Garth; Staiff, Russel; Waterton, Emma. Travel and Transformation. Ashgate Publishing. стр. 92. ISBN 978-1-409-4-6763-2. 
  17. ^ „Yearning, by Reem Kelani”. Reem Kelani. Приступљено 2020-09-17. 
  18. ^ Marmorstein 1964, pp. 3–4.

Библиографија

[уреди | уреди извор]