Силовања током рата у Босни и Херцеговини представљало је политику масовног системског насиља усмереног против жена.[1] Иако су мушкарци свих етничких група починили силовања, већину су починили припадници Војске Републике Српске (ВРС) и других паравојних јединица, које су користиле силовање као средство терора и тактику,[2] у оквиру етничког чишћења.[3][4][5] Процене броја силованих жена током рата крећу се између 10.000 и 50.000.[6] Тачан број је тешко утврдити и верује се да је број непријављених случајева много већи од пријављених.[7]
Хашки трибунал прогласио је „систематско силовање” и „сексуално ропство” у ратно време злочином против човечности. Неки аутори закључили су на основу организоване и систематске природе масовних силовања женске бошњачке популације да су ова силовања била део шире кампање етничког чишћења[8][9][10] и да је ВРС спроводила политику геноцидног силовања против Бошњака.[11][12]
Суђење припаднику ВРС-а Драгољубу Кунарцу било је први пут да је особа осуђена због коришћења силовања као средства за вођење рата. Након рата, направљено је неколико награђиваних документараца, дугометражних филмова и представа које обрађују силовања и њихове последице.[13][14]
Процене броја силованих жена и девојака варирају од 12.000 до 50.000, при чему огромна већина њих су Бошњакиње.[15] МКСЈ процењује између 20.000 и 50.000 силовања, и да се 80% тих случајева догодило током дужег периода заточеништва.[16] Стручњаци УНХЦР-а тврде да се догодило 12.000 силовања.[17][18] Комисија УН стручњака идентификовала је 1.600 случајева сексуалног насиља,[19] који је израчунао да су српске снаге одговорне за 90% сексуалних напада, хрватске снаге за шест одсто, док су бошњачке снаге одговорне за четири процента.[20][21]
Октобра 1992. Савет безбедности Уједињених нација основао је Комисију којом је председавао Махмуд Шериф Басиони. Према налазима комисије, било је очигледно да су српске снаге систематски користиле силовање, уз подршку команданата и локалних власти.[а] Комисија је такође закључила да: „Пријављена силовања вршиле су све стране у сукобу. Међутим, највећи број пријављених жртава су Бошњаци, а највећи број оптужених су Срби. Постоји такође и неколико извештаја о силовању и сексуалним нападима између припадника исте етничке групе.”[23]
Током сукоба, жене свих етничких група биле су погођене, иако не у мери у којој је претрпела бошњачка популација.[18] Српске снаге су основале „логоре силовања” где су жене биле заточене, мучене и силоване током вишегодишњег периода. Жене задржаване у логорима пуштане су тек када би остале трудне.[25] Групна силовања и јавна силовања нису била ретка.[26] Ови логори су се налазили у Кератерму[27], Вилиној Власи, Мањачи[28], Омарској, Трнопољу, Узамници.[29] Старост жртава била је између 12 и 60 година и жене су често биле из исте породице.
Логори су били успостављени широм Фоче али најозлоглашенија локација где су жене биле силоване била је „Караманова кућа”. Бошњакиње, укључујући и малолетнице од свега 12 година, биле су редовно силоване.[30] Током суђења Драгољубу Кунарцу и другима, услови у овим логорима су описани као „неподношљиво нехигијенски”. Жене и девојке које је пробрао Кунарац или његови људи биле су одвожене и силоване.[31] Шеф полиције у Фочи, Драган Гаговић, идентификован је као један од мушкараца који би посећивали ове логоре како би бирали жене за силовање. Групна силовања била су уобичајена. Сведокиња у предмету Кунарац и други у логору Бук Бијела, описује како је извело 10 старијих мушкараца и силовало је у истој ноћи.[32] Најмање 11 особа је оптужено у вези са силовањима у логорима у Фочи.[33]
У периоду од пет мјесеци између пролећа и лета 1992, између 5.000 и 7.000 Бошњака и Хрвата било је заточено у нехуманим условима у Омарској.[34] У концентрационом логору, силовање, сексуални напади и мучење мушкараца и жена били су уобичајена појава. Једне новине су тамошње догађаје описале као "место убијања, сакаћења, премлаћивања и силовања".[35][36]
У логору Трнопоље припрадници ВРС-а, милицајци и чувари логора силовали су непознати број жена и девојака.[37] У логору Узамница, један свједок на суђењу Оливеру Крсмановићу, оптуженом за злочине у вези са вишеградским масакрима, тврдио је да су заточеници својевремено били присиљени да силују жене.[38] Око 100 жена било је заточено и подвргнуто вишеструким силовањима у логору у Калиновику. Жене су биле принуђене да затрудне и рађају.[39]
У заједничком логору Челебићи којим су управљале бошњачке и хрватске снаге, српски цивили били су подвргнути разним облицима мучења и сексуалног злостављања, укључујући силовање.[40] У Дретељу већину затвореника чинили су српски цивили који су држани у нехуманим условима, док су женски затвореници били силовани и речено им је да ће бити задржане док не роде „усташу”. И српски и бошњачки цивили били су заточени у ХВО логору Хелиодром у Родоцу.[41] Српске жене и девојке су биле силоване и мучене у борделима у делу Сарајева под контролом АРБиХ.[42]
Након краја рата и потписивања Дејтонског споразума било је континуираних покушаја да се супротстављене стране помире.[43]
Много је пажње посвећено потреби да се схвати реалност онога што се десило, разбију митови и томе да се одговорне вође доведу пред лице правде и подстакну да прихвате своју кривицу за масовна силовања и друге облике окрутности.[44]
Међу последицама овог рата јест и то да је етнички идентитет сада од много веће друштвене важности у Босни и Херцеговини него што је то био прије 1992. Од 60-их година 20. стољећа до рата постотак мијешаних бракова износио је приближно 12% и млађи грађани често би за себе прије говорили да су Босанци него идентифицирали своју етничку припадност. Након рата је постало обавезно да се људи идентифицирају као Бошњаци, Срби или Хрвати и то је био и остао проблем за дјецу силованих жена која одрастају и сазревају.[45]
Медицинска студија обављена на 68 Бошњакиња и Хрватица које су биле жртве силовања током рата од 1992. до 1995. открила је да су многе од њих као резултат претрпјеле психичке проблеме. Ниједна од њих није их имала прије силовања. Након силовања, 25 од њих имало је самоубилачке мисли, 58 патило је од депресије одмах након силовања, а 52 још су патиле од ње у вријеме провођења студије, годину касније. Четрдесет четири од њих силоване су више од једном, а 21 силована је сваког дана током периода у заточеништву. Двадесет девет их је затрудњело, а 17 их је побацило. Студија је дошла до закључка да су силовања имала „дубоке тренутне и дугорочне последице на ментално здравље” ових жена.[46] У БиХ, према подацима Амнести интернашонала, живи више од 20 хиљада преживјелих жртава ратног силовања.[47]
Српска православна црква је приче о масовним силовањима муслиманки од стране Срба из Босне и Херцеговине окарактерисала као крупне пропагандне лажи светских медија против Срба. Свети архијерејски Сабор је тим поводом, ради истинитог обавештавања међународне и домаће јавности објавио посебно Саопштење поводом лажних оптужби против српског народа у Босни и Херцеговини. Највише црквено тело је за те оптужбе рекло да су оне фабриковане у служби нечасне ратне пропаганде против српског народа у целини.[48]
^„У Босни, неки од пријављених случајева силовања и сексуалног злостављања које су извршили Срби, углавном против муслимана, јасно су резултат индивидуалног или малог групног понашања без доказа о систематском дјеловању. Међутим, много више случајева чини део општег обрасца чије карактеристике укључују: сличности међу праксама у просторно неповезаним географским подручјима; истовремено кршење других правила међународног хуманитарног права; истовремена војна активност; истовремена активност усмерена на расељавање цивилног становништва; заједнички елементи при извршењу силовања, максимизирање понижења на жртве и заједнице; и време силовања. Један посебан фактор који води до овог закључка је велики број силовања која су се догодила у местима притвора. Силовања у притвору не делују насумично и указују на најмање политику подстицања силовања, уз подршку намерног пропуста командира логора и локалних власти да врше команду и контролу над особљем које је под њиховом надлежношћу.”
[22]
de Brouwer, Anne-Marie (2005). Supranational Criminal Prosecution of Sexual Violence: The ICC and the Practice of the ICTY and the ICTR. Intersentia. ISBN978-90-5095-533-1.
Damon, Matt (11. 10. 2011). „I Came to Testify”. PBS. Архивирано из оригинала 12. 02. 2019. г. Приступљено 3. 8. 2014.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Dombrowski, Nicole A. (2004). Women and War in the Twentieth Century: Enlisted With Or Without Consent. Routledge. стр. 333. ISBN978-0-415-97256-7. „The apparent uniqueness of the rape directed overwhelmingly against Bosnian–Muslim women as part of a genocidal campaign of "ethnic cleansing"''”
Downey, Anthony (2013). „Exemplary Subjects: Camps and the Politics of Representation”. Ур.: Frost, Tom. Giorgio Agamben: Legal, Political and Philosophical Perspectives. Routledge. стр. 142. ISBN978-0-415-63758-9.
Dutton, Donald G. (2007). The Psychology of Genocide, Massacres, and Extreme Violence: Why "Normal" People Come to Commit Atrocities (1st изд.). Praeger. ISBN978-0-275-99000-8.
Eboe-Osuji, Chile (2007). „Superior or Command Responsibility: A Doubtful Theory of Criminal Responsibility at the Ad Hoc Tribunals”. Ур.: Decaux, Emmanuel; Dieng, Adama; Sow, Malick. Des droits de l'homme au droit international pénal (Bilingual изд.). Martinus Nijhoff. стр. 311—344. ISBN978-90-04-16055-2.
Ferguson, Niall (1996). The War of The World: Twentieth-Century Conflict and the Descent of the West (Reprint изд.). Penguin Books. ISBN978-0-14-311239-6.
Ginn, Courtney (2013). „Ensuring The Effective Prosecution Of Sexually Violent Crimes In The Bosnian War Crimes Chamber: Applying Lessons From The ICTY”. Emory International Law Review. 27: 566—601.
Haas, Michael (2013). International Human Rights: A Comprehensive Introduction (2nd изд.). Routledge. ISBN978-0-415-53820-6.
Halilovich, Hariz (2013). Places of Pain: Forced Displacement, Popular Memory, and Trans-Local Identities in Bosnian War-Torn Communities. Berghahn Books. ISBN978-0857457769.
Hewstone, Miles (2009). „Why Neighbors Kill: Prior Intergroup Contact and Ethnic Outgroup Neighbors”. Ур.: Esses, Victoria M.; Vernon, Richard A. Explaining the Breakdown of Ethnic Relations. Wiley-Blackwell. стр. 61—92. ISBN978-1-4443-0306-3.
Hyndman, Jennifer (2009). „Genocide and Ethnic Cleansing”. Ур.: Essed, Philomena; Goldberg, David Theo; Kobayashi, Audrey. A Companion to Gender Studies (New изд.). Wiley-Blackwell. стр. 202—211. ISBN978-1-4051-8808-1.
Ivanišević, Bogdan (2008). The War Crimes Chamber in Bosnia and Herzegovina: From Hybrid to Domestic Court. International Center for Transitional Justice.
Leaning, Jennifer; Bartels, Susan; Mowafi, Hani (2009). „Sexual Violence during War and Forced Migration”. Ур.: Susan Forbes Martin, John Tirman. Women, Migration, and Conflict: Breaking a Deadly Cycle. Springer. стр. 173—199. ISBN978-9048128242.
Lee, John Y. (2000). „Japanese War Criminals on the U.S. Justice Departments "Watchlist" of 3 December 1996: The Legal and Political Background”. Ур.: Stetz, Margaret D.; Oh, Bonnie B. C. Legacies of the Comfort Women of World War II. M.E. Sharpe. стр. 152—170. ISBN978-0-7656-0544-3.
Lekha Sriram, Chandra; Martin-Ortega, Olga; Herman, Johanna (2014). War, Conflict and Human Rights: Theory and practice (2nd изд.). Routledge. ISBN978-0-415-83226-7.
Maners, Lynn D. (2000). „Clapping for Serbs: Nationalism and Performance in Bosnia and Herzegovina”. Ур.: Halpern, Joel M.; Kideckel, David A. Neighbors at War: Anthropological Perspectives on Yugoslav Ethnicity, Culture and History. Pennsylvania State University Press. стр. 302—315. ISBN978-0-271-01979-6.
McDonald, Gabrielle Kirk; Swaak-Goldman, Olivia (1999). Substantive and Procedural Aspects of International Criminal Law: The Experience of International and National Courts, Documents: 002. Kluwer Law. ISBN978-90-411-1134-0.
Oosthuizen, Gabriël H. (2010). Review of the Sexual Violence Elements of the Judgements of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia, the International Criminal ... the Light of Security Council Resolution 18. United Nations. ISBN978-92-1-137032-4.
Pelinka, Anton; Ronen, Dov (1997). The Challenge of Ethnic Conflict, Democracy and Self-determination in Central Europe. Routledge. ISBN978-0-7146-4752-4.
Von Ragenfeld-Feldman, Norma (1997). „The Victimization of Women: Rape and the Reporting of Rape in Bosnia-Herzegovina, 1992–1993”. Fifth Annual Interdisciplinary German Studies Conference.
Ralston, John H.; Finnin, Sarah (2007). „International Law Enforcement Strategies”. Ур.: Blumenthal, David A.; McCormack, Timothy L. H. The Legacy of Nuremberg: Civilising Influence Or Institutionalised Vengeance?. Brill. стр. 47—68. ISBN978-90-04-15691-3.
Robinson, Darryl (1998). „Trials, Tribulations, and Triumphs: Major Developments in 1997 at the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia”. Ур.: McRae, Donald M. The Canadian Yearbook of International Law (Volume 35 изд.). University of British Columbia Press. стр. 179—213. ISBN978-0-7748-0679-4.
Sander, Helke (1994). „Prologue”. Ур.: Stiglmayer, Alexandra. Mass Rape: The War against Women in Bosnia-Herzegovina. Bison Books. стр. xvii—xxiii. ISBN978-0-8032-4239-5.
Smith-Spark, Laura (8. 12. 2004). „How did rape become a weapon of war?”. British Broadcasting Corporation. Приступљено 29. 12. 2013.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Stiglmayer, Alexandra (1994). „The Rapes in Bosnia-Herzegovina”. Ур.: Stiglmayer, Alexandra. Mass Rape: The War Against Women in Bosnia-Herzegovina. University of Nebraska Press. стр. 82—169. ISBN978-0-8032-9229-1.
Walsh, Annelotte (2012). „International Criminal Justice and the Girl Child”. Ур.: Yarwood, Lisa. Women and Transitional Justice: The Experience of Women as Participants. Lisa Yarwood. стр. 54—74. ISBN978-0-415-69911-2.
Weitsman, Patricia (2007). „Children Born of War and the Politics of Identity”. Ур.: Carpenter, Charli. Born of War: Protecting Children of Sexual Violence Survivors in Conflict Zones. Kumarian Press. стр. 110—127. ISBN978-1-56549-237-0.
Williams, Paul R.; Scharf, Michael P. (1998). „Task Force Statement of the Twentieth Century Fund's Task Force on Apprehending Indicted War Criminals: Meeting the Obligations of Justice”. Human Rights. American Bar Association. 3 (25): 17—20. JSTOR27880109.
Wood, Elisabeth J. (2013). Miranda A.H Horvath, Jessica Woodhams, ур. Handbook on the Study of Multiple Perpetrator Rape: A multidisciplinary response to an international problem. Routledge. ISBN978-0-415-50044-9.
Zappala, Salvatore (2009). „Cases”. Ур.: Cassese, Antonio. The Oxford Companion to International Criminal Justice. Oxford University Press. стр. 683—685. ISBN978-0-19-923832-3.