Станоје Главаш

Станоје Главаш
Пуно имеСтаноје Стаматовић
Датум рођења(1763-02-21)21. фебруар 1763.
Место рођењаГлибовац, Османско царство
Датум смрти15. фебруар 1815.(1815-02-15) (51 год.)
Место смртиБаничина, Османско царство
Станоје Главаш (Музеј Првог српског устанка, рад Остоје Балканског).
Гроб и споменик Станоја Главаша у Баничини

Станоје Стаматовић, познатији као Станоје Главаш (Глибовац, 21. фебруар 1763 — Баничина, 15. фебруар 1815)[1][а] био је хајдук пре устанка, војвода у Смедеревској нахији, један од могућих кандидата за вођу устанка[2] и један од најистакнутијих старешина и јунака у Првом српском устанку. Био је предвиђен за вођу Првог српског устанка (1804), али је на његов предлог изабран Карађорђе Петровић. Његово јунаштво опевано је у народним песмама, а Ђура Јакшић је о њему написао истоимену драму.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у селу Глибовцу, код Смедеревске Паланке, од оца Димитрија и мајке Марице, који су се у тај крај доселили из једног планинског села у близини Дебра, бежећи од турског зулума и сукоба са њима. После Станоја су рођени брат Ђока и сестра Стана. Када је Станоје имао свега 14 година, око јесени 1777. године, при скупљању харача, Турци су претукли оца, пред целом породицом, после чега је овај пао у постељу, а затим умро. После очеве сахране, да би га сачувала од тешких послова на селу, мајка је Станоја дала на абаџијски занат код очевог познаника Среје у Паланци. Мајка се после тога преудала за Петра Станића, удовца са двоје деце, па је отишла са Ђоком и Станом да живи у Селевцу. Са Петром је после тога добила још једног сина и ћерку.[1]

Станоју је занат ишао добро. Код Среје је осим заната, научио да чита и пише. Среја му је затим помогао да отвори сопствену радњу и предао му део клијената. У кућу му је после тога дошао дунђер Борисав Петровић из Неготинске Крајине, па су они после заједно отворили и дунђерску радњу. Како су му оба посла добро ишла и имање се увећало, Станоје убрзо довео код себе брата Ђоку и сестру Стану да му помажу.[1]

Први српски устанак

[уреди | уреди извор]

На позив Карађорђа да се придруже борби против Турака, Станоје се одазвао видевши да су се придружили и његови земљаци из Глибовца. Његово прво учешће почело је приликом освајања тврђаве Рудник. Карађорђе га је брзо заволео, Станоје га је свуда пратио и постао његова десна рука.[1] У борбама код Баточине је рањен.[3]

Истакао се у боју на Делиграду и опсади Београда. Станоје Главаш је са 2.500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом почетком септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију.[4]

После устанка

[уреди | уреди извор]

Главаш је због своје хајдучке прошлости, учешћа у Првом српском устанку и популарности међу рајом био стално под пратњом људи Сулејман-паше Скопљака.[5] Турци су га убили на Сретење 15. фебруара 1815. године по налогу Сулејман паше[1], после пропасти Хаџи-Проданове буне, искасапивши цело његово тело и одсекавши му главу, у селу Баничина[1] поред Смедеревске Паланке. У близини места погибије, у једној јарузи поред пута, првобитно је био и сахрањен. Главу су Турци однели Сулејман-паши на увид, после чега је дуго стајала окачена на ченгел испред Стамбол капије, а затим је нестала, да би се касније појавила сахрањена са телом. Постоје две верзије приче о томе како је глава доспела до гроба[1]:

  • главу је кришом ноћу скинула његова полусестра Марија из Дубоне
  • главу је откупила његова сестра Стана од једног Турчина, крадом, од дела Станојевог блага

Баничанци су 1902. године основали Одбор за подизање споменика Станоју Главашу. Подигли су му камену гробницу, у дворишту цркве Светог Архангела Гаврила (подигнуте 1892. године), у којој су га поново сахранили 26. маја 1902. Споменик је добро очуван и на њему пише:[1] 

              СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
                  војвода
              Рођен у Глибовцу
            Погинуо 1815 год. у Бањичине
Кости пренете и сахрањене 26. маја 1902. године.

Овај споменик је подигнут прилозима племенитих Срба.

У писму из 1816. године Христифор Обреновић пишући свом стрицу кнезу Милошу наводи да је „Карађорђе био слуга код Главаша Станоја“.[6]

Потомци

[уреди | уреди извор]

Једини Станојеви потомци су по линији његовог брата Петра, презиме су променили у Петровићи, по старом српском обичају када најстарији син узима презиме по очевом имену, и живе у Смедереву. Станојева породична лоза повезана је још са лозом Хајдук Вељка Петровића, пошто је Станоје за њега удао Петрову ћерку. Потомци Хајдук Вељка (Хајдуквељковићи), данас живе у Смедереву.[7]

1930-их је у Крушевцу живела Персида Радојковић-Главашевић, унука Станојевог брата Милосава који је био оборкнез у Бивољу. Њена три сина Милан, Миливоје и Љубомир су погинули у Првом светском рату.[8]

Сећање на Станоја Главаша

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ датуми по грегоргијанском календару у извору[1]: стоји датум рођења 10. фебруар „по старом календару“ и датум смрти 15. фебруар - Сретење

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з Стевановић 2005
  2. ^ Републички завод за заштиту споменика културе - Београд: Теодосијев гроб, Надежда катанић, Саопштење XV 1983 27. 10. 2012, Приступљено 20. 11. 2012, (pp. 343-347)[мртва веза], Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ Станојевић & Вулићевић 2023, стр. 23.
  4. ^ „Станоје Главаш”. Српска енциклопедија (на језику: српски). 2018-02-07. Приступљено 2023-01-28. 
  5. ^ Стевановић 1990, стр. 73.
  6. ^ Неправда Милоша Обреновића према синовцима: Даље од Србије даље од власти („Вечерње новости“, 5. јул 2015)
  7. ^ https://web.archive.org/web/20231207202811/http://www.snd-us.com/sloboda-online/1798-junak-hajduk-vojvoda.html. Архивирано из оригинала 07. 12. 2023. г.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  8. ^ Бабовић, С. (5. 11. 2022). „БОЛНА ИСПОВЕСТ УНУКЕ ЈУНАКА СТАНОЈА ГЛАВАША У КРУШЕВЦУ: Сва три сина сам дала сам у рат, зато добијам месечно 40 динара”. Вечерње новости. Приступљено 6. 11. 2022. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Стевановић, Миладин (1990). Други српски устанак. Дечје новине. 
  • Стевановић, Миладин (2005). Станоје Главаш. Београд: Књига-комерц. ISBN 978-86-7712-065-8. 
  • Станојевић, Марко; Вулићевић, Данијела (2023). Милосав Лаповац : између књаза и народа. Лапово: Општинска библиотека „Слово”. ISBN 978-86-81710-05-0.  COBISS.SR 133800713

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Викицитат има цитате везане за чланак Станоје Главаш.