Фредерик Зајдел

Фредерик Зајдел
Лични подаци
Датум рођења(1936-02-19)19. фебруар 1936.
Место рођењаСент Луис, Мисури, САД
Књижевни рад
Утицаји одРоберт Лоуел, Силвија Плат, Џон Бериман, Осип Мандељштам, Борис Пастернак, Езра Паунд, Т. С. Елиот,
Најважнија дела„Коначне одлуке“ (1963)

Фредерик Зајдел (енгл. Frederick Seidel; Сент Луис, 19. фебруар 1936) амерички је песник. Рођен је у богатој јеврејској породици руских емиграната. Школовао се на Харварду, младост провео путујући по Европи, да би се почетком шездестих трајно настанио у Њујорку. Жири, у саставу Роберт Лоуел, Лујза Боган и Стенли Куниц, наградио је његову прву збирку песама Коначне одлуке (Final Solutions, 1963) наградом коју је расписао јеврејски културни центар из Њујорка, али је одбор центра одбио да штампа збирку због наводног антикатолицизма, антисемитизма и увредљивог тона појединих песама. Угледни чланови жирија су због овакве одлуке поднели оставку, а песничка збирка је, услед насталог скандала, добила широки простор у медијима.[1] Овакве супротне реакције критичара и публике, између згражавања и похвала, пратиле су и друге Зајделове песничке књиге, иако ниједна није достигла ниво контроверзи као прва.[2] Песничка збирка Зора (Sunrise, 1979), награђена је Наградом америчке критике за поезију, док су песничке књиге Ићи брзо (Going Fast, 1998) и Уга-буга (Ooga-Booga, 2006) биле у ужем избору за Пулицерову награду. Зајделово издање сабраних песама Песме (1959-2009) обухвата педесет година стваралаштва на приближно петсто страна.

Зајделова рана поезија је довођена у везу са стваралаштвом Роберта Лоуела због пророчког гласа и спремности да у своје стихове укључи историјске догађаје. Такође је поређена са песмама Силвије Плат, услед заједничке тежње ка стапању личних драма са актуелним политичким догађајима. У његовим стиховима присутни су мрачни и сексуално узнемирујући мотиви, због чега је цинично описиван као песник којег је двадесети век заслужио. Његово лирско ја често је обликовано у персону недопадљивог естете оптерећеног елитним материјализмом, оличеним у одседању у скупим хотелима, сексу са млађим девојкама, Дукати моторима или ношењу ручно прављених ципела. Са друге стране, ову песничку маску Зајдел редовно иронизира, претварајући је у карикатуру. Своје песме пева подједнако у слободном стиху као и у метру. Дејвид Ор је његово стваралаштво поредио са виолинистом који, након виртуозне изведбе Паганинијеве композиције, разбија виолину о зид. Ор је даље истакнуо да је такав спој варварства и елеганције једно од Зајделових изузетних достигнућа.[3] Овакви коментари у складу су са његовим познатим поетичким исказом: Пиши задивљујуће о ономе што људи не желе да чују.[4]

Дела

[уреди | уреди извор]
  • Коначне одлуке (Final Solutions, 1963)
  • Зора (Sunrise, 1979)
  • Мушкарци и жене: Нове и одабране песме (Men and Woman: New and Selected Poems, 1984)
  • Песме 1959-1979 (Poems, 1959-1979, 1989)
  • Ових дана (These Days, 1989)
  • Мој Токио (My Tokyo, 1993)
  • Ићи брзо (Going Fast, 1998)
  • Космичке песме (The Cosmos Poems, 2000)
  • Живот на земљи (Life on Earth, 2001)
  • (Area Code 212, 2002)
  • Космичка трилогија (The Cosmos Trilogy, 2003)
  • Уга-Буга (Ooga-Booga, 2006)
  • (Evening Man, 2008)
  • Сабране песме: 1959-2009 (Collected Poems: 1959-2009, 2009)
  • Лепо време (Nice Weather, 2012)
  • (Widening Income Inequality, 2016)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Knox, Sanka (16. 7. 1962). „Poets' Jury Quits in Award Dispute”. The New York Times. Архивирано из оригинала 06. 03. 2016. г. Приступљено 26. 2. 2016. 
  2. ^ Mason, Wyatt (8. 4. 2009). „Frederick Seidel, Laureate of the Louche”. The New York Times. Приступљено 26. 2. 2015. 
  3. ^ Orr, David (24. 5. 2009). „The Edge of Night”. The New York Times. 
  4. ^ Galassi, Jonathan (2009). „Frederick Seidel, The Art of Poetry No. 95”. The Paris Review. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]