EIAR

Италијанско тело за
радијску бежичну телеграфију
Типрадијска радиодифузија
(анонимно друштво)
ЗемљаИталија
Доступностнационално
СедиштеРим
Кључни људиЂанкарло Валаури
Ецио Марија Греј
Датум покретања17. новембар 1927.; пре 97 година (1927-11-17)
Датум гашења26. октобар 1944.; пре 80 година (1944-10-26)
НаследникRadio Audizioni Italiane
(1944—1954/данас)
Фалширмјегерски падобранци испред римског седишта EIAR (1943)

Италијанско тело за радијску бежичну телеграфију (итал. Ente Italiano per le Audizioni Radiofoniche, EIAR) било је јавни радиофузни сервис у Краљевини Италији и једино тело које је имало владину дозволу да емитује.

Из седишта у Риму (касније у Торину) овај радијски сервис био је „фашистички глас” Италије готово две деценије.

Историја

[уреди | уреди извор]

Компанија је краљевским декретом (закон бр. 2207) основана 17. новембра 1927. године, након делимичног преузимања приватног радијског емитера Италијанска радијска унија (итал. Unione Radiofonica Italiana, URI), који је од 1924. годино био једина организација ауторизована за постављане радио-предајника и емитовање радијског програма у Фашистичкој Италији (1922—1943). У раздобљу 1929—1939. године, EIAR је представљао прву телевизијску станицу која је почела да емитује тестни програм у Италији.

Већину свог постојања председник EIAR-а је био Ђанкарло Валаури, а на том положају га је заменио Ецио Марија Греј током раздобља Италијанске Социјалне Републике (1943—1945).[1]

Станице и локације

[уреди | уреди извор]
Марија Луиза Бонкомпањи чита једну од првих објава у радијском студију Вија Марија Кристина у Риму (1924)
Звучна кутија тзв. птичјег радија EIAR

На избијању Другог светског рата, станице које је су припадале EIAR-у су укључивале:

При промени почетне станице која се емитује (операција позната као „инверзија”), пуштао се такозвани птичји радио (енгл. uccellino della radio).[7].

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Quartermaine, Luisa (2000). Mussolini's Last Republic: Propaganda and Politics in the Italian Social Republic (R.S.I.) 1943–45. Intellect Books. стр. 63. 
  2. ^ La sede di Firenze
  3. ^ „Cronistoria della radio dal 1923 al 2006”. Архивирано из оригинала 15. 07. 2016. г. Приступљено 08. 08. 2016. 
  4. ^ La sede di Trieste
  5. ^ „1938: A Italian Station in Tripoli”. Архивирано из оригинала 13. 10. 2016. г. Приступљено 08. 08. 2016. 
  6. ^ „Alcuni dati sulla radio nelle colonie italiane”. Архивирано из оригинала 13. 10. 2016. г. Приступљено 08. 08. 2016. 
  7. ^ L'Uccellino della radio

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак EIAR на Викимедијиној остави