SM UB-2

Каријера Застава Немачке царске морнарице
Немачко царство
Постављена: 15. октобра 1914.
Поринута: 1. новембра 1914.
У служби од: 13. фебруара 1915.
Судбина: Растављена 3. фебруара 1920.
Главне карактеристике
Тонажа: на површини 127 t (140 кратких тона),
испод површине 142 t (157 кратких тона)
Дужина: 92 стопа 2 инче (28,09 m)
Ширина: 10 стопа 6 инчи (3,20 m)
Газ: 9 стопа 10 инчи (3,00 m)
Погон:

1 × пропелерско вратило
1 × Дајмлер четвороцилиндричан дител мотор, 60 bhp (45 kW)
1 × Сименс-Шукертов електрични мотор, 120 shp (89 kW)

Брзина:

на површини 6,47 чворова (11.98 km/h),
на површини 5,51 чворова (10.20 km/h),

Макс. дужина пловидбе:

на површини 1.650 наутичких миља при брзини од 5 чворова (3,060 km при 9,3 km/h),
испод површине 45 наутичких миља при брзини од 4 чворова (83 km при 7,4 km/h)

Посада: 1 официр + 13 морнара
Наоружање:

2 × 45 cm (17,7 инчи) торпедне цеви
2 × торпеда
1 × митраљез од 8 mm (0,31 инчи)

SM UB-2 је била немачка подморница типа UB I Немачке царске морнарице за време Првог светског рата. Током своје каријере потопила је једанаест бродова, а растављена је у Немачкој 1920.

UB-2 је поручена октобра 1914, а поринута је месеца новембра у немачком бродоградилишту „Germaniawerft“ и Килу. UB-2 је била нешто више од 92 стопе (28 m) дугачка и тежила је између 127 и 142 тоне (140 и 157 кратких тона) у зависности да ли је била на површини или потопљена. Носила је два торпеда смештена у две торпедне цеви и била наоружана митраљезом постављеним на палуби. Поринута је и пуштена у рад је као SM UB-2 фебруара 1915.[а]

UB-2 је била једина подморница своје класе која није транспортована у Антверпен преко железнице, већ је пребачена морем у луку Зебриж у којој је била стационирана Фландријска флотила. Под командом Вернера Фирбрингера, UB-2 је потопила једанаест британских бродова тешких укупно 1.374 бруто тона. Додељена је Балтичкој флотили марта 1916. у којој је присуствовала обукама децембра исте године. На крају рата, UB-2 је оцењена неподесном за пловидбу и није се могла предати у Харвич са осталим немачким подморницама. Остала је у Немачкој у којој је била растављена од стране трговачког предузећа „Stinnes“-а фебруара 1920.

Изградња и пројектовање

[уреди | уреди извор]

Након што је Немачка армија брзо узнапредовала дуж обала Северног мора у најранијој фази Првог светског рата, Немачка царска морнарица нашла се без одговарајућих подморница којима би могла контролисати обалама у близини обале Фландрије.[1][2] Из пројекта број 34, који је започет средином августа 1914,[2] настао је модел типа UB I који је представљао малу подморницу која је могла да се испоручи железницом до луке где се опет могла брзо монтирати. Због ограниченог капацитета пруге, модел UB I је морао уступити место пловилу дугачком отприлике 92 стопа (28 m) са тежином од око 125 тона (138 кратких тона) и са две торпедне цеви у себи.[1][б] UB-2 је била део почетне расподеле која броји осам подморница — од UB-1 до UB-8 — поручених 15. октобра од „Germaniawerft“-а из Кила, тек нешто мање од два месец дана након што је отпочет програм стварања нове класе пловила.[1][3]

UB-2 је поринута од стране „Germaniawerft“-а дана 1. новембра, поставши тако једно од прва два пловила своје класе које се покренуло. Уведена је у службу у Килу 13. фебруара 1915.[4] Када је завршена, UB-2 је била 92 стопе и 2 инча (28,09 m) дугачка, 10 стопа и 6 инчи (3,20 m) широка, а њен газ је износио од 9 стопа и 10 инчи (3,00 m).[5] Имала је један Дајмлеров четвороцилиндрични дизел-мотор од 60 коњских снага (45 kV) намењен за повшинско кретање и један Сименс-Шукертов електрични мотор од 120 коњских снага на вратилу (89 kW) за подводно кретање; оба су била прикључена за једно пропелерско вратило.[5] Њена максимална брзина при површинском кретању је износила 6,47 чворова (11,98 km/h), а при подводном 5,51 чворова (10,20 km/h).[6] На умереним брзинама, могла је да преплови и до 1,650 наутичких миља (3,060 km) на површини пре допуњавања горивом, а под водом и до 45 наутичких миља (83 km) пре поновног пуњења батерија.[5] Као и све подморнице класе, и UB-2 је била у могућности да зарони у дубину 50 m (160 ft), а могла је да нестане са површине у року од 33 секунде.[5]

UB-2 је била наоружана са два торпеда од 47 cm смештена у две торпедне цеви. Такође, била је опремљена једним митраљезом на палуби калибра од 8 mm (0,31 инчи).[5] Стандардна посада се састојала од једног официра и тринаест морнара.[7]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Дана 10. фебруара под командом 26-огодишњег капитен-лајтанта Вернера Фирбрингера, пореклом из Брауншвајга,[8][в] подморница је ушла у службу Немачке царске морнарице под ознаком SM UB-2,[4] претходно прошавши кроз испитну пловидбу у домаћим водама.[2]

UB-2 је испловила из Немачке упутивши се за Фландрију да би се придружила Франдријској флотили 10. маја 1915, поставши тако једина подморница у флотили која није испоручена у Антверпен путем железнице.[4][2] У тренутку када се придружила флотили, Немачка је била усред своје прве подморничке офанзиве започете још у фебруару. Током ове кампање, непријатељска пловила у дефинисаној немачкој ратној зони, која је опколила све воде око Уједињеног Краљевства (укључујући и канал Ламанш), требало је да се потопе. Пловила неутралних земаља није требало да се нападају, осим у случају да су се дефинитовно могла идентификовали са непријатељским пловилима које плове под лажном заставом.[10]

Операције подморница Фландријске флотиле у почетку су биле ограничене на патролирање у Хоофдену, јужном делу Северног мора између Уједињеног Краљевства и Холандије.[11] Дана 9. и 10. јуна, док су патролирале у том пространству од 50 до 60 наутичких миља (93 — 110 km) југоисточно од Лоустофта, UB-2 је потопила шест британских рибарских бродова, чија је заједничка бруто тонажа била ипод 300 GRT, од чега је највише отпадало на Intrepid-а који је тежио 59 тоне.[12][13] Свих шест рибарских бродова, чија су једра по традицији била црвена,[14] било је заустављено, да би се на њих укрцала посада из UB-2 која их је потом потопила експлозивом.[15]

Већина жртава UB-2 су биле рибарски бродови, традиционално опремљени црвеним једром.[14]

Након што је крајем јуна сестринска подморница UB-6 заобишла бивше британске против-подморничке мреже и мине у Па-де-Калеу, пловила флотиле су почела да патролирају западним Енглеским каналом.[16] Убрзо су јој се у патролирању канала придружиле UB-2, UB-5 и UB-10. Иако ниједна од њих није потопила ниједан брод, по успешном завршетку свог путовања доказали су оправданост у победу над британским противмерама у мореузу Па-де-Калеу.[16]

Дана 28. августа, патролирајући у области Кортон-Јармута, UB-2 је потопио британски рибарски пароброд Miura-у.[17] С тежином од 297 тона, Miura је надмашила Intrepid-а као највеће пловило потопљено до тада од стране UB-2.[12][18] Почетком следећег месеца, UB-2 је потопила још два рибарска брода који су се налазили 44 наутичке миље (81 km) источно-североисточно од Лоустофта: Constance-а од 57,[19] као и Emanuel-а од 44 тоне.[20] Три дана касније, UB-2 је потопила још једну рибарску лађу Boy Ernie-а источно од Кромера.[21] Као и у случају шест бродова потопљених у јуну, и ова три су била заустављена од стране UB-2 и потопљена експлозивом.[15]

Немачка подморничка офанзива је обустављена 18. септембра од стране шефа Адмиралштаба, адмирала Хенинга фон Холцендорфа, као одговор на америчке захтеве након што су немачке подморнице потопиле у мају 1915. Cunard Line-ов пароброд RMS Lusitania-у, као и остала тежа пловила у августу и септембру. Према Холцендорфовој директиви, све подморнице морале су напустити Енглески канал и Келтско море, а захтевано је још уз то да се сва дејства у Северном мору спроведу строго по прописима вођења морских ратова.[22] И стварно, UB-2 није потопио ниједно пловило више од шест месеци.[12]

Немачка царска морнарица започела је своју другу подморничку офанзиву фебруара 1916, објавивши, између осталих одредаба, да сва непријатељска пловила у ратној зони треба уништити без икаквог упозорења.[23] Дана 26. фебруара 1916. UB-2 је потопила теретни брод Arbonne,[24] што је представљало последњи ратни успех за њу.[12] Поменути британски пароброд — највећи брод икада потопљен од стране UB-2— потонуо је са свих четрнаест чланова своје посаде.[24]

Почетком марта, капитенлајтнант Фирбрингер је смењен и на његово место је доведен бивши командант UB-13, капитенлајтнант Карл Нојман, који је био у истој кадетској класи као и Фирбрингер.[25] Фирбрингер, који је наставио да командује над шесторо осталих подморница, био је одговоран за потапање скоро 100.000 тона испоруке намењене Британцима.[8] Године 1933. објавио је мемоаре у којима је описао своју подморничку службу за време рата, Alarm! Tauchen!!: U-boot in kampf und sturm [Пажња! Урањамо!!. Подморница у борби и удару], обухвативши у њима преглед своје каријере, укључујући и време проведено у UB-2.[26]

Од почетка фебруара, Фландријска флотила је почела да прима новије и веће типове подморница UB II.[27] UB-2 је пребачен у Балтичку флотилу око недељу дана након што је Нојман преузео команду.[4][23] Познато је да су пловила Балтичке флотиле била стационирана у Килу, Данцингу и Либауу,[27] али где је UB-2 била стационирана у то време, наши извори ћуте. Док је била у Балтичкој флотилу, подморница је променила променила команданте. Нојмана је у априлу сменио оберлајтант Томас Бибер, кога је опет у јулу сменио такође оберлајтант Харалд Кејзерлингк. Почетком децембра, Кејзерлингк је добио прекоманду у UB-36, а UB-2 је било додељено да врши дужности везане за обуку. Према ауторима Р. Х. Гибсону и Морису Прендрегасту, подморнице означене за тај задатак у ствари представљају „истрошена пловила“ неподесна за употребу.[28]

На крају рата савезници су захтевали од Немачке да им предају све своје подморнице у Харвич. UB-2 је била једна од осам подморница која се сматрала неподесном за пловидбу, те јој је дозвољено да остане у Немачкој.[29][г] Растављена је од стране „Stinnes“-а 3. фебруара 1920.[4]

Потопљени или оштећени бродови

[уреди | уреди извор]
Бродови које је потопила или оштетила подморница SM UB-2[12]
Датум Назив [д] Тонажа Земља порекла
9. јуна 1915. Britannia 43 Вел. Британија
9. јуна 1915. Edward 52 Вел. Британија
9. јуна 1915. Laurestina 48 Вел. Британија
9. јуна 1915. Quivive или Qui Vive 50 Вел. Британија
9. јуна 1915. Welfare 45 Вел. Британија
10. јуна 1915. Intrepid 59 Вел. Британија
23. августа 1915. Miura 257 Вел. Британија
7. септембра 1915. Constance 57 Вел. Британија
7. септембра 1915. Emanuel 44 Вел. Британија
10. септембра 1915. Boy Ernie 47 Вел. Британија
26. фебруар 1916. Arbonne 672 Вел. Британија
Укупно:
1.374

Белешке

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „SM“ стоји за „Seiner Majestät“ (Његово Височанство) и комбиновано са U за Unterseeboot могло би се превести као Његовог Височанства подморница.
  2. ^ Касније дотеривање — замењивање торпедних цеви са системима полагања мини — довело је до настанка типа UC I, тј. обалске минополагачке подморнице. види: Miller, pp. 458.
  3. ^ Фирбрингер је априла 1907. био у морнаричкој кадетској класи са још 34 будућих подморничких капетана, укључујући Хајноа фон Хајмбурга, Ханса Ховалдта, Отоа Штајнбринка и Ралфа Венингера.[9]
  4. ^ Остале подморнице су U-1, U-2, U-4, U-17, UB-5, UB-9 и UB-11.
  5. ^ Тонаже су у регистарским тонама.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Miller, стр. 46–47
  2. ^ а б в г Karau, стр. 48
  3. ^ Williamson, стр. 12
  4. ^ а б в г д Helgason, Guðmundur. „WWI U-boats: UB-2”. U-Boat War in World War I. Uboat.net. Приступљено 22. јануара 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  5. ^ а б в г д Gardiner, стр. 180
  6. ^ Tarrant, стр. 172
  7. ^ Karau, стр. 49
  8. ^ а б Helgason, Guðmundur. „WWI U-boat commanders: Werner Fürbringer”. U-Boat War in World War I. Uboat.net. Приступљено 21. јануара 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  9. ^ види: Helgason, Guðmundur. "WWI Officer Crews: Crew 4/07". U-Boat War in World War I. Uboat.net. Приступљено 22. јануара 2011.
  10. ^ Tarrant, стр. 14
  11. ^ Karau, стр. 50
  12. ^ а б в г д Helgason, Guðmundur. „Ships hit during WWI: Ships hit by UB 2”. U-Boat War in World War I. Uboat.net. Приступљено 23. јануара 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  13. ^ Helgason, Guðmundur. Ships hit during WWI: Britannia, Edward, Laurestina, Quivive, Welfare, Intrepid. U-Boat War in World War I. Uboat.net. Приступљено дана 23. јануара 2011.
  14. ^ а б Penwith District Council (2009). „Boat Types”. Penzance: Penwith District Council. Архивирано из оригинала 27. 05. 2007. г. Приступљено 27. јануар 2011. 
  15. ^ а б „British fishing vessels lost at sea due to enemy action: 1914, 1915, 1916 in date order”. World War 1 at Sea. 9. 1. 2009. Приступљено 23. јануар 2011.  Информација на вебстајту је преузета из: British Vessels Lost at Sea: 1914–1918. His Majesty's Stationary Office. 1919. 
  16. ^ а б Karau, стр. 51
  17. ^ Helgason, Guðmundur. „Ships hit during WWI: Miura”. U-Boat War in World War I. Uboat.net. Приступљено 27. јануара 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  18. ^ "1132855" (Miura)". Miramar Ship Index. R.B. Haworth. Приступљено 27. јануара 2011.
  19. ^ Helgason, Guðmundur. „Ships hit during WWI: Constance”. U-Boat War in World War I. Uboat.net. Приступљено 27. јануара 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  20. ^ Helgason, Guðmundur. „Ships hit during WWI: Emanuel”. U-Boat War in World War I. Uboat.net. Приступљено 27. јануара 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  21. ^ Helgason, Guðmundur. „Ships hit during WWI: Boy Ernie”. U-Boat War in World War I. Uboat.net. Приступљено 27. јануара 2010.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  22. ^ Tarrant, стр. 21–22.
  23. ^ а б Tarrant, стр. 26
  24. ^ а б Helgason, Guðmundur. „Ships hit during WWI: Arbonne”. U-Boat War in World War I. Uboat.net. Приступљено 23. јануар 2011. 
  25. ^ Helgason, Guðmundur. „WWI U-boat commanders: Karl Neumann”. U-Boat War in World War I. Uboat.net. Приступљено 27. јануара 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  26. ^ Helgason, Guðmundur. „The WWI books”. Uboat.net. Архивирано из оригинала 22. 08. 2006. г. Приступљено 21. јануара 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  27. ^ а б Tarrant, стр. 34
  28. ^ Gibson and Prendergast, pp. 57.
  29. ^ Gibson and Prendergast, pp. 331-32.

Литература

[уреди | уреди извор]