Trirenijum nonahlorid
| |
| Nazivi | |
|---|---|
| IUPAC naziv
Renijum(III) hlorid
| |
| Drugi nazivi
Renijum trihlorid
| |
| Identifikacija | |
3D model (Jmol)
|
|
| ECHA InfoCard | 100.033.610 |
| EC broj | 236-987-1 |
| |
| Svojstva | |
| ReCl3 | |
| Molarna masa | 292,57 g/mol |
| Agregatno stanje | crvena, kristalna, neisparljiva materija |
| Gustina | 4800 kg/m3 |
| Tačka topljenja | N/A |
| Tačka ključanja | 500 °C (932 °F; 773 K) (razlaže se) |
| hidrolizuje i formira Re2O3.xH2O. | |
| Struktura | |
| Kristalna rešetka/struktura | Romboedralna, hR72 |
| Kristalografska grupa | R-3m, No. 166 |
| Oblik molekula (orbitale i hibridizacija) | (trimerna materija u čvrstom i rastvorenom obliku) (dimerna u sirćetnoj kiselini) |
| Opasnosti | |
| Opasnost u toku rada | Korozivan je (C) |
| Bezbednost prilikom rukovanja | External MSDS |
| Srodna jedinjenja | |
Drugi anjoni
|
Renijum tribromid Renijum trijodid |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 verifikuj (šta je   ?)
| |
| Reference infokutije | |
Trirenijum nonahlorid (Re3Cl9) je jedinjenje renijuma i hlora. Ono je otkriveno 1932. godine.[3]
Struktura i fizička svojstva
[уреди | уреди извор]Struktura trirenijum nonahlorida se sastoji od dobro definisanih Re3Cl9 jedinica koje su povezane hloridnim mostovima.[4]
Hemijska svojstva
[уреди | уреди извор]Trirenijum nonahlorid pripremljen iz renijum pentahlorida bez daljeg tretmana je hemijski reaktivan, e.g. za formiranje adukata. Međutim, ako se uzorak vakuumski sublimira na 500°C, rezultirajući materijal je u znatno manje reaktivan. Rendgensko difrakcioni testovi pokazuju da nema razlike u strukturi između netretiranog i vakuumski sublimiranog materijala.[4]
Toplota oksidacije se izračunava po jednačini:
- 1/3 Re3Cl9 + 4 OH− + 2 OCl− → ReO4− + 2 H2O + 5Cl−
The enthalpy for this process is 190.7 ± 0.2 kcal/mol.[4]
Priprema
[уреди | уреди извор]Trirenijum nonahlorid se najefikasnije priprema termalnom dekompozicijom renijum pentahlorida ili heksahlororenijumske(IV) kiseline. Drugi metodi obuhvataju tretiranje renijuma sa sulfurilhloridom. Taj proces se ponekad izvodi uz dodatak aluminijum hlorida[4] i zagrevanjem Re2(O2CCH3)4Cl2 pod HCl.[5]
- 3/2 Re2(O2CCH3)4Cl2 + 6 HCl → Re3Cl9 + 6 HO2CCH3
Upotrebe
[уреди | уреди извор]Trirenijum nonahlorid se koristi kao početni materijal za sintezu mnogih renijumskih kompleksa.[6]
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Geilnann, W.; Wriuce, F. W.; Biltz. W.: Nachr. Ges. Wiss. Gottingen 1932, 579.
- ^ а б в г Colton, R. Chemistry of rhenium and technetium. 965.
- ^ Lincoln R.; Wilkinson, G. (1980). „Trirhenium Nonachloride”. Inorg. Synth. Inorganic Syntheses. 20: 44. ISBN 978-0-470-13251-7. doi:10.1002/9780470132517.ch12.
- ^ Hamon, J-R; Astruc, D. (1989). „Organometallic electron reservoirs. 38. Influence of steric bulk on Fischer-type syntheses of peralkylated electron-reservoir sandwiches [FeCp*(arene)]+: cleavage of alkyl groups and mechanistic implications”. Organometallics. 8 (9): 2243—2247. doi:10.1021/om00111a022.