Veštačka inteligencija u državnoj upravi

Bilbord predsedničkog kandidata i potpredsednika u Indoneziji generisan veštačkom inteligencijom.

Veštačka inteligencija (VI) ima niz upotreba u upravljanju državom. Može se koristiti za unapređenje ciljeva javne politike (u oblastima kao što su hitne službe, zdravstvo i socijalna pomoć), kao i za pomoć javnosti u interakciji sa državnom upravom (kroz korišćenje virtuelnih asistenata, na primer). Prema Harvardskom poslovnom pregledu, „Primene veštačke inteligencije u javnom sektoru su široke i rastuće, sa ranim eksperimentima koji se odvijaju širom sveta.“[1] Hila Mer iz Ašovog centra za demokratsko upravljanje i inovacije na Univerzitetu Harvard napominje da je uočeno da je to slučaj. Veštačka inteligencija u upravljanju državom nije novost, pošto su poštanske službe koristile mašinske metode tokom kasnih 1990-ih da bi prepoznale rukopise na kovertama kako bi automatski usmeravale pisma.[2] Upotreba veštačke inteligencije u državnoj upravi ima značajne prednosti, uključujući efikasnost koja rezultira uštedama (na primer smanjenjem broja osoblja na recepciji) i smanjenjem mogućnosti za korupciju.[3]

Upotrebe veštačke inteligencije u državnoj upravi

[уреди | уреди извор]

Potencijalne upotrebe veštačke inteligencije u upravljanju državom su široke i raznovrsne,[4] pri čemu Delojt smatra da bi „kognitivne tehnologije mogle na kraju da revolucionišu svaki aspekt operacija uprave“.[5] Mer sugeriše da je šest tipova problema upravljanja pogodno za aplikacije veštačke inteligencije:[2]

  1. Alokacija resursa – na primer kada je potrebna administrativna podrška za brže dovršavanje zadataka.
  2. Veliki skupovi podataka – koji su preveliki da bi zaposleni mogli efikasno da rade, i više skupova podataka bi se moglo kombinovati da bi se pružio bolji uvid.
  3. Nedostatak eksperata – uključujući mesta gde se odgovora na osnovna pitanja, kao i ona gde se podučava o specifičnim temama.
  4. Predvidljiv scenario – istorijski podaci čine situaciju predvidivom.
  5. Proceduralni – zadaci koji se ponavljaju, gde ulazi ili izlazi imaju binarni odgovor.
  6. Različiti podaci – gde podaci poprimaju različite oblike (kao što su vizuelni i lingvistički) i treba ih redovno sumirati.

Mer navodi da „Dok primene veštačke inteligencije u radu organa uprave nisu išle u korak sa njenim brzim širenjem u privatnom sektoru, potencijalni slučajevi upotrebe u javnom sektoru odražavaju uobičajene primene u privatnom sektoru.“[2]

Potencijalne i stvarne upotrebe veštačke inteligencije u državnoj upravi mogu se podeliti u tri široke kategorije: one koje doprinose ciljevima javne politike; one koje pomažu u interakciji javnosti sa vladom; i druge upotrebe.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Martinho-Truswell, Emma (26. 1. 2018). „How AI Could Help the Public Sector”. Harvard Business Review. Приступљено 31. 12. 2018. 
  2. ^ а б в Mehr, Hila (август 2017). „Artificial Intelligence for Citizen Services and Government” (PDF). ash.harvard.edu. Приступљено 31. 12. 2018. 
  3. ^ Zheng, Yongqing Yu; Han Cui; Lizhen Miao; Chunyan Leung; Cyril Yang, Qiang (2018). Smarths: An AI platform for improving government service provision. OCLC 1125199733. 
  4. ^ Wirtz, Bernd W.; Weyerer, Jan C.; Geyer, Carolin (24. 7. 2018). „Artificial Intelligence and the Public Sector—Applications and Challenges”. International Journal of Public Administration. 42 (7): 596—615. ISSN 0190-0692. S2CID 158829602. doi:10.1080/01900692.2018.1498103. 
  5. ^ „Executive Summary - Demystifying artificial intelligence in government | Deloitte Insights”. www2.deloitte.com. 26. 4. 2017. Приступљено 31. 12. 2018. 

Literatura

[уреди | уреди извор]