Zadnja ureteralna valvula

Zadnja ureteralna valvula

Zadnja ureteralna valvula ili valvula zadnje uretre (лат. valvula urethrae posterior) je najčešća opstruktivna anomalija donjeg dela urinarnog trakta kod dečaka. Nastaje kada opstruktivni nabor sluzokože uretre, koji se formira na njenom izlazu iz mokraćne bešike, sprečava normalno pražnjenje mokraće iz bešike.[1]

Kasno otkrivanje može dovesti do komplikacija u bubrezima, što posle određenog broja godina može dovesti do hronične bubrežne bolesti. Dugoročnu, prognozu ove anomalije određuju stepen oštećenja bubrega i promene u gornjem delu uretre, kao i disfunkcija mokraćne bešike.[1]

Leči se operativno, a sva deca nakon uklonjenog valvule zadnje uretre zahtijevaju redovno praćenje do adolescencije.

Epidemiologija

[уреди | уреди извор]

Javlja se kod jednog od 5.000 — 8.000 novorođenih dečaka.[1]

Patoanatomija

[уреди | уреди извор]
Zadnja ureteralna valvula

U muškoj uretri normalno postoje strukture ili nabori kriste uretralis (лат. plicae coliculi) koje polaze sa distalnog pola verumontanuma, i pružaju se put dole i spolja i iščezavaju u bočnom zidu uretre blizu membranoznog segmenta.

Kod izmenjenih struktura one se šire, dublje i spajaju u prednjem delu uretre i deluju kao opstruktivni ventil, uzrokujući karakterističnu sekundarnu dilataciju prostatične uretre, izrazitu kontrakturu vrata mokraćne bešike i ozbiljnu trabekulaciju.[2]

Etiologija

[уреди | уреди извор]

Lezija je kongenitalna, a uzrok je u pogrešnom embrionalnom razvoju mokraćne cevi. Zahvaljujući napretku dijagnostike (UZ) danas se češće otkriva prenatalno.[3][4] Najčešći je tip I kod koga je valvula smeštena distalno od vermontanuma (90%).

Ovo je anomalija koja može dovesti do katastrofalnih posledica po celi urinarni trakt zbog opstrukcije koja se razvija pod povećanim pritiskom. Iako se danas puno bolje leči, ipak u 30% slučajeva dovodi do hronične bubrežne insuficijencije.[5]

Klinička slika

[уреди | уреди извор]

Klinička slika je raznovrsna i zavisi od težine opstrukcije. Kod teške opstrukcije zastoj mokraće dovodi do širenja i produženja zadnje uretre, mokraćna bešika je hipertrofična, nastaju trabekulacije i divertikuli.

U kliničkoj slici dominira slika opstruktivne uropatije, slab mokraćni mlaz, uremija, sepsa, urinomi, ascites.

Dijagnoza

[уреди | уреди извор]

Karakterističan ultrasonografski nalaz je valvula sa zadebljanim zidom mokraćne bešike. U dijagnostici pomaže i MCUG koji otkriva i druge anomalije u prvom redu refluks ili ureterohidronefrozu.[6][7]

Terapija

[уреди | уреди извор]

Hirurško lečenje uključuje endoskopsku elektroresekciju valvule nakon koje se postavlja urinarni kateter.[8]

Jedan deo dece zahteva ponovnu elektroresekciju zbog zaostale valvule. Većina ove dece takođe zahteva doživotno urodinamsko praćenje zbog neurogene mokraćne bešike sa svim njenim posledicama.[9]

Komplikacije

[уреди | уреди извор]

Najčešće komplikacije zadnje ureteralne valvule su:[10]

  • Inkontinencija,
  • Infekcija urinarsnog trakta,
  • Insuficijencija bubrega,
  • Vezikoureteralna refluksna bolest,
  • Hronična kalkuloza bubrega.

Izvori

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Mohan K. Abraham, James O. Adeniran, Lukman Olajide Abdur-Rahman, Emmanuel Adoyi Ameh, Abdulrasheed A. Nasir. Posterior urethral valve, World J Pediatr, 2011. — Vol. 7, no. 3.
  2. ^ Young HH, Frontz WA, Baldwin JC. Congenital obstruction of the posterior urethra. J Urol, 3: 289-365, 1919. J Urol. 2002 Jan. 167 (1):265-7; discussion 268.
  3. ^ Joseph TP, Gopi VK, Babu PR, Satish Kumar KV. Outcome of Antenatally Presenting Posterior Urethral Valves (PUV) in Children. Indian Pediatr. 2017 Apr 15. 54 (4):295-297.
  4. ^ Odeh R, Noone D, Bowlin PR, Braga LH, Lorenzo AJ. Predicting Risk of Chronic Kidney Disease in Infants and Young Children at Diagnosis of Posterior Urethral Valves: Initial Ultrasound Kidney Characteristics and Validation of Parenchymal Area as Forecasters of Renal Reserve. J Urol. 2016 Sep. 196 (3):862-8.
  5. ^ Heikkilä J, Holmberg C, Kyllönen L, Rintala R, Taskinen S. Long-term risk of end stage renal disease in patients with posterior urethral valves. J Urol. 2011 Dec. 186 (6):2392-6.
  6. ^ Soliman SM. Primary ablation of posterior urethral valves in low birth weight neonates by a visually guided fogarty embolectomy catheter. J Urol. 2009 May. 181 (5):2284-9; discussion 2289-90.
  7. ^ Horowitz M, Harel M, Combs A, Glassberg K. Surveillance cystoscopy in the management of posterior urethral valves. J Urol. 2009 Apr. 181 (4):172.
  8. ^ Nanda M, Bawa M, Narasimhan KL. Mini-vesicostomy in the management of PUV after valve ablation. J Pediatr Urol. 2012 Feb. 8 (1):51-4.
  9. ^ Salam MA. Posterior urethral valve: Outcome of antenatal intervention. Int J Urol. 2006 Oct. 13 (10):1317-22.
  10. ^ Capitanucci ML, Marciano A, Zaccara A, La Sala E, Mosiello G, De Gennaro M. Long-term bladder function followup in boys with posterior urethral valves: comparison of noninvasive vs invasive urodynamic studies. J Urol. 2012 Sep. 188 (3):953-7.

Literatura

[уреди | уреди извор]
  • Rosenblum S, Pal A, Reidy K. Renal development in the fetus and premature infant. Semin Fetal Neonatal Med. 2017 Apr;22(2):58-66
  • Nedima ATIĆ, Izeta SOFTIĆ, Jasminka TVICA, Anomalije urinarnog trakta u djece Pedijatrija danas 2007;3(2):149-163

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
  • U.S. National Library of Medicine National Institutes of Health: Genes and Disease (језик: енглески)
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).