Имиграциона једнакост је једнака могућност или право грађана да и чланови њихове породице имигрирају са њима. Такође се односи на правично и једнако спровођење закона и права недржављана без обзира на националност или одакле потичу. Питања имиграције такође могу бити проблем ЛГБТ+ права, пошто се признавање истополних односа разликује од земље до земље.
Председник САД Бил Клинтон је 1999. послао Конгресу закон којим би се изједначила имиграциона права за људе из Централне Америке и Хаитија. Клинтон је рекао да ће нацрт закона исправити неравнотежу у имиграционим законима који су давали предност људима који су побегли од комунистичких режима као што су Куба и Никарагва. Попут Никарагваца и Кубанаца, многи Салвадорци, Гватемалци, Хондуранци и Хаићани су побегли од кршења људских права или нестабилних политичких економских услова током 1980-их и 1990-их, али су потоњи имали неједнак третман који је додељиван Никарагванцима и Кубанцима. Закон о паритету Централне Америке и Хаићана из 1999. године никада није усвојен, али би мигрантима са Хаитија, Салвадора, Гватемале и Хондураса понудио заштиту једнакости имиграције.[1]
Хаићани су тражили једнакост у имиграцији у афери Елијана Гонзалеса 2000. године када су организовали демонстрације у Мајамију током међународног натезања конопа између Кубе и САД. Они су протестовали против дискриминације хаићанских имиграната од стране Службе за имиграцију и натурализацију и понашања изабраних званичника који су лобирали да Елијан Гонзалес остане у САД, али су игнорисали невољу хаићанских избеглица и репатријацију хаићанске деце.[2]
Године 2004, Високи комесар Уједињених нација за избеглице изразио је забринутост због тешког положаја Хаићана док је земља све више клизила у хаос. Куба, Јамајка и Канада рекле су да неће враћати људе на Хаити, али је председник САД Џорџ В. Буш упозорио Хаићане да ће они бити послати кући ако покушају да побегну у САД. За неколико дана, америчка обалска стража пресрела је око 500 људи у чамцима који су бежали са Хаитија и вратила их назад. САД нису враћале Кубанце који су бежали од сличних ситуација и режима, а многи тврде да би требало да важе права једнакости имиграције између две националности.[3]
У 2006. настављени су протести за једнакост имиграционих права за Хаићане док адвокати протестују против депортације илегалних имиграната на Хаити.[4]
До 2013. ЛГБТ+ Американци нису имали иста права и одговорности према важећем закону о имиграцији као хетеросексуални парови. Закон о одбрани брака забранио је савезној влади да даје било какве бенефиције истополним паровима. Према том закону, особе у истополним браковима нису се сматрале венчаним за потребе имиграције. Амерички држављани и стални становници у истополним браковима нису могли да поднесу захтев за своје супружнике, нити су могли да буду у пратњи супружника у САД на основу породичне визе или визе за запошљавање. Недржављанин у таквом браку не би могао да га користи као основу за добијање изузећа или ослобађања од удаљења из САД.[5] Дана 26. јуна 2013. Врховни суд је пресудио у предмету Сједињене Државе против Виндсора да је Одељак 3 Закона о одбрани брака неуставан.[6] Након ове одлуке, администрација председника Барака Обаме почела је да признаје истополне парове у сврху имиграције.[7]
Законодавство за успостављање имиграционе једнакости, Закон о уједињењу америчких породица, уведен је у Конгрес САД од 2000. године.[8]
Од 2003. године страх од прогона је све више прихваћен као основ за давање азила ЛГБТ+ особама.[9] Одбор за жалбе за имиграцију је 2008. одбио захтев за азил геј Индонежанину који је отпуштен са посла због своје сексуалне оријентације и којем су апликације на другим местима одбијане због истог разлога. Одбор за жалбе за имиграцију је сумњау у његов страх од прогона ако се врати у Индонезију, делимично зато што се „прикривена хомосексуалност толерише у Индонезији“. Случај Кадри против Мукасеја је у жалбеном поступку Првом окружном апелационом суду пресуђен у његову корист на основу економске персекуције.[10][11]
Тренутно велики број земаља признаје истополне везе у сврху имиграције. Ово се може десити кроз признавање истополних бракова, кроз неки други облик регистроване везе или кроз посебне одредбе у закону о имиграцији. Ове земље су:
У различитим земљама постоје организације које се баве питањима имиграције ЛГБТ+ и ХИВ позитивних особа, те представљају ЛГБТ+ и ХИВ позитивне особе у апликацијама за легалну имиграцију.