Људска права у Србији

Људска права у Србији су производ који одражава друштвене норме земље, локалне политичке процесе, државно - правну историју и спољне односе са странкама као што је Европска унија. Као и људска права уопштено, ова права се штите кроз континуирано уграђивање глобалних норми у правне системе и спровођење закона, са циљем да се носиоци дужности држе одговорним за њихово доношење и обештећење за жртве њиховог кршења. Недавни извештаји Human Rights Watch-а примећују упорне недостатке са системским искључивањем ромске мањинске популације, узнемиравањем медија и ЛГБТ популације, и неисправном заштитом азила (посебно за децу). [1]

Преглед

[уреди | уреди извор]

Током распада Југославије Србија је била често оптуживана за кршење људских права, највише у Босни и Херцеговини. Србија као држава, међутим, није имала везе са ратом у Босни и Херцеговини. Неки од људи који су учествовали у српским снагама у Босни и Херцеговини били су окривљени за злочине против човечности и на крају оптужени од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију.

Последњи периодични извештаји Комитета за људска права Уједињених нација о Србији примећују позитивне аспекте као што је усвајање прогресивно инклузивног законодавства. Међутим, наведена питања која изазивају забринутост укључују недовољну имплементацију и финансирање антидискриминаторних мера, упорно искључивање Рома, дискриминацију ЛГБТ и ХИВ+ особа, недостатак правне заштите за особе са инвалидитетом, недовољан приступ личним документима за избегла и расељена лица. народа и општи неуспех у прикупљању информација о етничким и расним мањинама како би се обезбедило одговорно извештавање. [2]

По региону

[уреди | уреди извор]

После сукоба, у страху за своју безбедност, претпоставља се да је до 250.000 Срба и других етничких мањина напустило своје домове на Косову да би отишло на север. [3]

Један од примера ефикасне полицијске примене против етничког насиља био је напад на Србина Зорана Петровића из Новог Сада у Темерину 26. јуна 2004. године. У нападу је учествовало пет младих етничких Мађара: Иштван Маријаш, Жолт Илеш, Арпад Хорват, Золтан Сакал, и Јожеф Урач. Они су напали су и мучили (убацивањем бејзбол палице у анус) господина Петровића и замало га убили. То је покренуло поређења са сличним догађајем на Косову и Метохији крајем осамдесетих година, када је неколико Албанаца Ђорђу Мартиновићу убацило флашу у анус, што је покренуло неке од догађаја из сукоба на Косову. То је у неким медијским извештајима протумачено као симболична сврха подсећања Срба на погубљивања на колцима у периоду османске владавине. [1] Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (27. септембар 2007) Петорица злочинаца осуђена су и изречена им је законом прописана казна, односно од 11 до 15 година затвора.

Недавни извештаји Уједињених нација

[уреди | уреди извор]

Трећи периодични извештај о грађанским и политичким правима у Србији закључен је 2017. године, а други периодични извештај о економским, социјалним и културним правима закључен 2014. године. Они истичу мере предузете у циљу остваривања људских права од претходног извештавања у Србији, као и актуелна питања која изазивају забринутост. Позитивни аспекти укључују:

  • ратификација или приступање више међународних конвенција и протокола о људским правима
  • усвајање националних стратегија за родну равноправност и антидискриминацију и акционих планова против корупције, трговине људима и насиља у породици.
  • Доношење националне стратегије запошљавања са субвенцијама за запошљавање Рома
  • Промене закона о социјалној заштити и образовном систему које промовишу социјалну инклузију
  • Правна заштита за запослене мајке и труднице
  • Нови закон о спречавању насиља у породици из 2016. године, као и појачани напори на проналажењу несталих лица.

Међутим, аутори примећују и упорне злочине из мржње, дискриминацију и/или недостатак правне заштите, посебно за Роме, ЛГБТ и ХИВ+ особе, особе са инвалидитетом, интерно расељена лица, избеглице и тражиоце азила, верске мањине, а посебно жене и деца унутар ових група. Они такође примећују забринутост у вези са трговином људима и радном експлоатацијом, неадекватном применом закона о азилу и заштити деце која траже азил, ускраћивањем државних пензија за претходно расељене људе, неадекватном законском одговорношћу за кршења људских права у прошлости и ниским нивоом заштите права преко владе праћење. Ови извештаји садрже сугестије о прогресивном раду на унапређењу заштите људских права Србије [2], сличне сугестијама које се држе као примарни услов у преговорима Србије за улазак у ЕУ. [4]

Види још

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Serbia/Kosovo”. Human Rights Watch (на језику: енглески). Приступљено 2017-12-16. 
  2. ^ а б „OHCHR | Serbia Homepage”. www.ohchr.org (на језику: енглески). Приступљено 2017-12-16. 
  3. ^ "Kosovo: The Human Rights Situation and the Fate of Persons Displaced from Their Homes (.pdf) "
  4. ^ „COMMISSION STAFF WORKING DOCUMENT Serbia 2016 Report” (PDF). 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]