Алтернативни пулс (lat. pulsus alternans) је физикални налаз са артеријским пулсним таласом који показује наизменичне јаке и слабе откуцаје.[1][2]Најчешће је индикатор систолног оштећења леве коморе и има лошу прогнозу.[3]
У основи патофизиологиј алтернативног пулса налазе се два механизма:[4]
Дисфункцији леве коморе — која избацује знатно мање крви него нормално, што резултује смањење ударног и повећањем дијастолног волумена срца. Као последица тога, током следећег циклуса у фази систоле мишић миокарда се истеже више него обично и доводи у наредном акту до повећања контракције миокарда што резултује снажнијим систоличким пулсом.[5]
Хетерогеност између рефрактерног периода здравих и оболелих ћелија миокарда — друго је објашњење патофизиологије овог механизма, који је највероватнија последица прекомерне експресије главног протеина за складиштење калцијума (калсекретина), у саркоплазматском ретикулуму што резултује значајним смањењем контрактилних сила миокарда и развојем алтернативног пулса.[6]
У почетку, пре потпуне манифестације алтернативног пулса, може јавити тахикардија као компензаторни механизам за одржавања срчане излазне константе.
Дијагноза алтернативног пулса може се поставити: палпацијом изнад радијалне артерије и аускултацијом уз помоћ апарата за мерење крвног притиска или ехокардиографијом[2]
Палпација
Палпацијом радијалне или бедрене артерије, осећа се правилан ритам, али наизменично снажне и слабе пулсни талас.
Аускултација
Уз помоћ гумене манжетне за крвни притисак може се аускултаторном методом мерења крвног притиска потврдили налаз — тако што се манжетна апарата за мерење крвног притиска напумпа до нивоа који је изнад систолног крвног притиска, а затим полако испушта ваздух из манжетне све док се не дође до нивоа систолог притиска, и ту заустави даље испуштање ваздуха. Ако се чују наизменични гласни и тихи Короткови тонови (први најачи и најбоље чујан тон који означава вредност систолног крвног притиска), то потврђује дијагнозу алтернативног пулса.[10]
^Euler, DE (јун 1999). „Cardiac alternans: mechanisms and pathophysiological significance”. Cardiovascular Research. 42 (3): 583—90.CS1 одржавање: Формат датума (веза).
^ абNguyen T, Cao LB, Tran M, Movahed A (август 2013). „Biventricular pulsus alternans: An echocardiographic finding in patient with pulmonary embolism”. World J Clin Cases. 1 (5): 162—5.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Формат датума (веза).
^Surawicz, B.; Fisch, C. (август 1992). „Cardiac alternans: diverse mechanisms and clinical manifestations”. Journal of the American College of Cardiology. 20 (2): 483—99.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Hess, O. M.; Surber EP; Ritter, M.; Krayenbuehl, H. P. (јул 1984). „Pulsus alternans: its influence on systolic and diastolic function in aortic valve disease”. Journal of the American College of Cardiology. 4 (1): 1—7.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Schmidt, Albrecht G.; Kadambi, Vivek J.; Ball, Nancy; Sato, Yoji; Walsh, Richard A.; Kranias, Evangelia G.; Hoit, Brian D. (2000). „Cardiac-specific Overexpression of Calsequestrin Results in Left Ventricular Hypertrophy, Depressed Force–frequency Relation and Pulsus Alternans in Vivo”. Journal of Molecular and Cellular Cardiology. 32 (9): 1735—1744. PMID10966834. doi:10.1006/jmcc.2000.1209. [PubMed] [Google Scholar]
Saghaei, M.; Mortazavian, M. (2000). „Pulsus alternans during general anesthesia with halothane: effects of permissive hypercapnia”. Anesthesiology. 93: 91—4.
Givertz MM, Colucci W, Braunwald E. Clinical aspects of heart failure: high-output heart failure; pulmonary edema : Braunwald E, Zipes DP, Libby P., Heart disease: a textbook of cardiovascular medicine. (6th изд.). Philadelphia, Pa: WB Saunders Co. 2001. pp. 534–61.. [Google Scholar]