Ана Глинска

Ана Глинска
Лични подаци
Датум рођења(1473-00-{{{day}}})1473.
Место рођењаНадлак[а], Краљевина Угарска
Датум смртиумрла после 1553.(1553-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (79/80 год.)
Место смртиТројице-Сергијева лавра, Сергијев Посад, Руско царство
Породица
СупружникВасилиј Глински
ПотомствоЈелена Глинска, Михаил Глински, Јуриј Глински, Иван Глински
РодитељиСтефан Јакшић
Милица
ДинастијаЈакшићи (по рођењу)
Глински (по удаји)

Ана Глинска (рус. Анна Глинская, девојачко Јакшић, рус. Якшич; 1473 — умрла после 1553) била је српска и руска племкиња, родом из српске властеоске породице Јакшића. Била је ћерка српског војводе Стефана Јакшића (ум. 1489) и његове супруге Милице (жива 1506). Ана је била удата за кнеза Василија Лавовича Глинског († 1515), брата моћног кнеза Михаила Лавовича Глинског († 1534).[1]

Грб племићке породице Глински

Ана и Василије у браку су имали децу, кнезове Јурија Васиљевича Глинског († 1547), Ивана Васиљевича Глинског († 1550), Михаила Васиљевича Глинског († 1559) и принцезу Јелену Глинску († 1538). Анина и Василијева ћерка Јелена Глинска удала се за великог кнеза Русије Василија III († 1533).

Ана је преко ћерке била бака и васпитачица[2][3] цара Ивана Грозног († 1584). [4][5] После смрти ћерке Јелене Глинске 1537. године остала је најближи рођак младог великог кнеза а касније цара Ивана Грозног.

Ана у Москви

[уреди | уреди извор]

Нема података о Анином начину живота у Москви, с обзиром на то да је након смрти Елене Глинске 1538. године, остала најближи рођак младог великог кнеза. Можда се ћутање московских писаних извора о Ани (и о Глинским уопште) објашњава исправкама у аналима које су предузели након свргавања Глинских од стране њихових непријатеља из редова бојарског племства.

Године 1547, током прослава поводом пунолетства Ивана Васиљевича и његовог венчања са Анастасијом Романовном , Ана Глинскаја је „активно учествовала у њима” и, према речима једног истраживача, благословила младенце старом мозаичком иконом које приказује св. Ане, која се сада налази у Ватопеду и на полеђини чува жиг царице Анастасије.[6]

Ширење у Москви до сада непознатих икона са ликовима српских светитеља често се доводи у везу са Аниним балканским пореклом.[6] Касније је Иван Васиљевич издашно помагао српске манастире, а посебно Хиландар, за који је дао богате прилоге, а 1556. је братству поклонио Хиландарски комплекс у Москви. А. И. Некрасов је повезао посвету припрата чувене Ђаковске цркве у близини Коломенског (прототип Саборне цркве Василија Блаженог) са именима предака Грозног, међу којима су Тома Палеолог и Ана Глинска.[7]

Регентство и последице

[уреди | уреди извор]

За време регентства њене ћерке Елене Глинске од 1533. до 1538. године, Ана је наводно имала утицај на послове руске државе. После смрти њене ћерке, Ана и њени синови, ујаци младог цара Ивана, уклоњени су из утицаја. Када је њен унук Иван IV проглашен пунолетним и регентство укинуто, Ана и њени синови су се вратили у наклоност, обезбеђујући утицај на њега током његове ране владавине. Активно су учествовали у крунисању Ивана (1547). Цар им је доделио кнежевину и дозволио одмазду њиховим бившим противницима, која је извршена „по наређењу кнеза Михаила Глинског и његове мајке Ане”, а не самог цара.[4][5]

Утицај Ане и њених синова створио је јавну мржњу према њима, а када је пожар уништио велике делове Москве у јуну 1547. године, јавност је захтевала да им се Ана преда и оптуживали су је да је чаробница која је украла срца људи, а затим прелетела град и попрскала га крвљу из срца, изазвавши пожар. Ана и њен син Михаил били су приморани да побегну и сакрију се, док су другог Аниног сина Јурија убили изгредници. Ови инциденти су уништили њихову моћ, али су се упркос томе вратили на свој некадашњи утицај. Када су се појавили у јавности да присуствују венчању Ивановог брата Јурија, дворско племство је протестовало и убедило цара да уклони баку и ујака из двора. Након тога, њихов утицај је коначно опао.[4][5]

Смрт

[уреди | уреди извор]

Повукла се у Тројичну лавру Светог Сергија, где је положила постриг и замонашила се под именом Анисија. Умрла је у истом манастиру 1553. године.[8]

Потомство

[уреди | уреди извор]

У браку са Василијем Глинским, Ана Јакшић је имала неколико синова и кћери, од којих су истакнуту улогу у политичком животу имали:

  • Јуриј Васиљевич Глински (1495—1547)
  • Иван Васиљевич Глински (1500—1550)
  • Михаил Васиљевич Глински (1505—1559)
  • Јелена Васиљевна Глинска (1506—1538)

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Званични назив за време Аустроугарске монархије је био „Nagy lac”, a Срби то место највише зову Нађлак. Насеље је значајно по присутној малобројној српској националној мањини у Румунији.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ивић 1928.
  2. ^ Духовные связи Сербии и России через века (језик: руски), Приступљено 8. април 2013.
  3. ^ „Ана Јакшић Глинска- бака Ивана Грозног”. www.srpskaistorija.com/. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 11. 12. 2022. 
  4. ^ а б в Pushkareva 1997, стр. 65—68.
  5. ^ а б в Payne & Romanoff 2002.
  6. ^ а б „Византийские и поствизантийские иконы в России”. Несусвет. Архивирано из оригинала 2008-12-26. г. Приступљено 2009-06-23. 
  7. ^ „К истории постройки именинной церкви Ивана Грозного в селе Дьякове”. Сайт «Научные труды В.В. Кавельмахера». Архивирано из оригинала 2012-04-02. г. Приступљено 2009-06-23. 
  8. ^ Россия и Балканы: Из скрываемого прошлого (језик: руски), Приступљено 8. април 2013.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]