Бадуарије
Бадуарије ( грч. Βαδουάριος ) је био источноримски аристократа, зет византијског цара Јустина II (р. 565–578. године). Теофан Исповедник га погрешно назива царевим братом. [1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Вероватно да је син или унук сличног имена генерала који је био активан у Малој Скитији 528. године, латински епски песник Флавије Кресконије Корип бележи Бадуарија да је наследио Јустина на његовом месту куролата непосредно након његовог успона на византијски престо 14. новембра, 565. У то време је већ био носилац чина патрикија . [1]
Око 566/567. године, Бадуарију је наређено да подигне војску у доњем Дунаву ( Мезија и Мала Скитија) како би помогао Гепидима против Лангобарда . Византинци су добили прву битку, али је тада гепидски краљ Кунимунд одбио да врати Сирмијум као што је обећао. Остављен без помоћи против Лангобарда и Авара, Кунимунд је поражен и убијен. Бадуаријево место у овој кампањи је нејасно: он је можда био магистер милитум пер Илирикум, магистер милитум без додељене области или квестор екерцитус . [2]
А комес стабули („заповедник царских ергела“) 573. године, убрзо је послат у Италију да се одупре лангобардском освајању полуострва. Лангобарди су га, међутим, победили у бици 576. године, а он је убрзо умро. [1]
Породица
[уреди | уреди извор]Бадуарије се оженио Јустиновом ћерком Арабијом, са којом је можда имао ћерку Фирмину, што је потврђено у једном натпису из 564. [3] Израз је нејасан: садржи грчку реч која се може видети као „γενημενη“ или „γενομενη“ од Арабије. Термин „γενημενη“ значи „рођен од“ и чинио би да фраза гласи „Фирмина, ћерка Арабије“, док „γενομενη“ значи „ко је постао“. Сирил Манго чита фразу као „Фирмина која је постала дадиља Арабије“. [4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Martindale 1992, стр. 164
- ^ Martindale 1992, стр. 164, 364
- ^ Martindale 1992, стр. 102, 484
- ^ Shahîd 1995, p. 319 (Footnote #45)
Литература
[уреди | уреди извор]- Martindale, John R.; Jones, A.H.M.; Morris, John (1992). The Prosopography of the Later Roman Empire - Volume III, AD 527–641. Cambridge University Press. ISBN 0-521-20160-8.
- Shahîd, Irfan (1995). Byzantium and the Arabs in the Sixth Century, Volume 1. Washington, District of Columbia: Dumbarton Oaks. ISBN 978-0-88402-214-5.
