Божидар Пурић

Божидар Пурић
Божидар Пурић као југословенски посланик у Француској 1935.
Лични подаци
Датум рођења	(1891-02-19)19. фебруар 1891.
Место рођења	Београд, Краљевина Србија
Датум смрти	28. октобар 1977.(1977-10-28) (86 год.)
Место смрти	Чикаго, Илиноис, Сједињене Америчке Државе
Мандати Председник владе Краљевине Југославије (у егзилу) 10. август 1943 — 8. јул 1944. Претходник Милош Трифуновић Наследник Иван Шубашић
Стандарта председника Владе Краљевине Југославије

Божидар Пурић (Београд, 19. фебруар 1891 — Чикаго, 28. октобар 1977) био је српски и југословенски политичар и дипломата, као и председник Министарског савета (владе) и министар иностраних послова Краљевине Југославије од 10. августа 1943. до 1. јуна 1944. године, у Лондону током Другог светског рата. Као премијер и министар иностраних послова емигрантске владе Краљевине Југославије (од 10. августа 1943. до 1. јуна 1944. године) у Лондону, подржавао је четнике током Другог светског рата. Суђено му је у одсуству на судском процесу 1946. и осуђен је на 16 година робије.

Биографија

Отац му је био београдски трговац Лука Пурић. Божидар Пурић је матурирао у I Београдској гимназији, студије права завршио је у Паризу у Француској 1912. године. Био је изабран за председника Управног одбора Удружења студената Југословена у Паризу.^[1] Вратио се у Србију, 1912, да би као добровољац учествовао у Балканским ратовима. Током Првог светског рата прво је одслужио војни рок у IV коњичком пуку 1914-1915, потом наставио војну службу као коњички потпоручник све до прекоманде за потпоручника ордонанса у Српском добровољачком корпусу у Русији и у Румунији где је служио од 1. јуна до 5. децембра 1916. године. Током војне службе одликован је Сребрном медаљом за храброст 1914. године. Званично је примљен за писара Министарства иностраних дела крајем новембра 1916, али је у цивилну службу прешао почетком наредног месеца на Крфу, где су биле смештена Српска влада, скупштина и војска после Албанске голготе, прелази за писара Министарства иностраних послова. Тада је доспео у дипломатију. Године 1918. у Паризу је докторирао са тезом: De la clause "rebus sic stantibus" en Droit international public.

У Вашингтону је САД 1919. године био постављен за секретара посланства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а током исте године је био премештен за отправника посланика Краљевине СХС у Владивостоку, где се задржао до 1920. године када прелази за конзула у Сан Франциску где борави на том положају до 1922. Од 1922. до 1926. године налазио се на положају конзула Краљевине СХС у Чикагу. Потом је унапређен у секретара МИД-а, фебруара 1926, а током септембра исте године прво је постављен за шефа одсека у Дирекцији за уговоре Министарства иностраних дела, те за в.д. директора Консуларно-трговинског одељења МИД. Када је ресор МИД-а преузео Нинко Перић, прво га је поставио за шефа Кабинета министра иностраних дела децембра 1926, а потом за генералног политичког директора МИД јануара 1927. године. Нови министар Војислав Маринковић преместио га је за саветника Посланства у Риму, јула 1927. године. Потом је премештен за саветника Посланства у Вашингтону 1928, те саветника Посланства у Лондону 1929. године. По доласку Богољуба Јевтића на чело Министарства иностраних послова, враћен је на службу у Београд и постављен за начелника Политичког одељења МИП, октобра 1932. године. Потом је постављен за политичког помоћника министра иностраних послова априла 1933, и на том положају се задржао све до доласка Милана Стојадиновића на чело МИП-а јуна 1935. године. Он је прво намеравао да га постави за министра иностраних послова, али је од тог плана одустао на инсистирање Двора. Због тога га је поставио за посланика у Паризу и сталног делегата при Друштву народа у Женеви.^[2]

Као конзул у Чикагу, Божидар Пурић је намеравао да ожени Mary Landon Baker. Иако је добио дозволу надређених, читав случај се испоставио као још једна веридба у низу богате наследнице.^[3] У време када је био саветник посланства у Риму, фебруара 1928, оженио се Даром, кћерком Николе Пашића.^[4] Од јуна 1935. до 1940. године био је посланик и опуномоћени министар Краљевине Југославије у Паризу у Француској.

Пурић је писао чланке за новине и часописе, а и писао је и песме. Објавио је две књиге песама, прву 1919. године под насловом Песме о нама, другу књигу песама је објавио 1920. под насловом Љубавне свечаности. По завршетку своје конзуларне и дипломатске каријере у САД, објавио је књигу Божидар Пурић, Наши исељеници, Београд, 1929, у којој је изнео важна питања и проблеме са којима су се сусретали он и његове колеге у раду са југословенском дијаспором у Северној Америци.^[5]

Други светски рат

После оставке владе Милоша Трифуновића због сукоба српских и хрватских политичара, краљ Петар II је именовао Божидара Пурића за председника чиновничке владе, коју не би чинили припадници политичких странака и која би се бавила искључиво административним пословима. Краљ се одлучио за Божидара Пурића, познатог по својим великосрпским ставовима, и нови председник владе је положио заклетву један сат после Трифуновићеве оставке.^[6] Пурић је задржао Драгољуба Михаиловића на месту министра војске и морнарице, док су на чела осталих министарстава именовани стручњаци који нису били професионални политичари. Како у новој влади није било водећих српских и хрватских политичара, ова влада је била поштеђена непрестаних свађа, па је успела да реши нека питања. Влада је дала краљу Петру II дозволу да се венча грчком принцезом Александром, а сама влада је из Лондона прешла у Каиро.^[6] Ипак, како није у њој било политичара, влада није имала мандат да се бави озбиљнијим питањима као што су уређење послератне Југославије, а као и владе Слободана Јовановића и Милоша Трифуновића била је заступник Михаиловићевих интереса.^[6] Влада Божидара Пурића била је изложена британском притиску иза којег је стајала и совјетска влада.^[7] Пурићеву владу сматрали су привременом и прелазном, пошто је њен главни циљ је био да искључи из свог састава Михаиловића,^[8] против кога су скупили довољно доказа да је пасиван у борби против сила Осовине, а да његови одреди сарађују са силама Осовине против партизана.

У пролеће 1944. Британци су, уз подршку краљу Петру II, покушали да уклоне Пурића, али нису успели, а млада Српкиња по имену Миша Симовић и група других српских политичара организовали су пуч да збаце Пурића који је одлучио да позивају на борбу против покрета отпора у Југославији и подржавају Силе осовине које су Мишу натерале да гледа на Пурића као на издајника, а 26. маја 1944. се догодио пуч у Лондону против Пурића и пуч је трајао 6 дана и завршио се 1. јуна 1944. замена Ивана Субашић.

Средином 1946. године Пурић је био у одсуству осуђен од стране нових комунистичких власти током судског процесу у Београду 1946. После рата Пурић је важио за истакнутог политичког емигранта.

Референце

1. Шашић, Бранко (2008). Др Нинко Перић поцерски феникс. Шабац: Заслон. стр. 47—48. 
2. Мићић, Срђан (2018). Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 137. ISBN 978-86-7005-149-2. 
3. Мићић, С. Од бирократије до дипломатије. стр. 213. 
4. Политика, 10. феб. 1928, pp. 6 Архивирано на сајту Wayback Machine (17. мај 2021). digitalna.nb.rs (приступ. 10. феб. 2018)
5. Архив Југославије, Фонд Министарства иностраних послова Краљевине Југославије (334), кутија 186, јединица описа 509 персонални досије Божидара Пурића
6. Tomasevich 1975. sfn грешка: no target: CITEREFTomasevich1975 (help)
7. ЕМИГРАНТСКА ВЛАДА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, 1941 - 1945 Архивирано на сајту Wayback Machine (8. јул 2015), Архив Југославије
8. Petranović 1992, стр. 540.

Литература

• Мићић, Срђан (2018). Од бирократије до дипломатије: Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 482. ISBN 978-86-7005-149-2. 
• Павловић, Марко (2000). Југословенска држава и право: 1914-1941. Крагујевац: Н. Павловић. стр. 375. ISBN 86-83313-01-8. 
• Казимировић, Васа (2022). Србија и Југославија 1914-1945, Књ. 1. Нови Сад: Прометеј. стр. 722. ISBN 978-86-515-2015-3. 
• Казимировић, Васа (2022). Србија и Југославија 1914-1945, Књ. 2. Нови Сад: Прометеј. стр. 698. ISBN 978-86-515-2017-7. 
• Станишић, Михаило (1999). Експанзионизам Хрвата и растројство Срба. Службени лист СРЈ. стр. 369. ISBN 86-355-0429-1. 
• Николић, Коста (2008). Владе Краљевине Југославије у Другом светском рату. Београд: Институт за савремену историју. стр. 275. ISBN 978-86-7403-120-9. 
• Приређивачи: Пијевац, Комнен и Јончић, Душан (2004). Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1941-1945. Београд: Архив Србије и Црне Горе и Службени лист СЦГ. стр. 528. ISBN 978-86-3550-637-1. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Приредио: Крижман, Богдан (1981). Југословенске владе у избеглиштву 1941-1943. - Документи, Књ. 1. Београд: Архив Југославије; Загреб: Глобус. стр. 529. 
• Приредио: Петрановић, Бранко (1981). Југословенске владе у избеглиштву 1943-1945. - Документи, Књ. 2. Београд: Архив Југославије; Загреб: Глобус. стр. 447. 
• Ђуретић, Веселин (1992). Савезници и Југословенска ратна драма: између националних и идеолошких изазова, Књ. 1. Београд: Политика. стр. 545. 
• Ђуретић, Веселин (1992). Савезници и Југословенска ратна драма: престројавање у знаку компромиса, Књ. 2. Београд: Политика. стр. 560. 
• Страњаковић, Драгослав; Приређивач: Митровић, Јеремија (1991). Највећи злочини садашњице: Патња и страдање српског народа у Независној држави Хрватској 1941-1945. Горњи Милановац: Дечје новине; Приштина: Јединство. стр. 578. ISBN 978-86-3670-486-8. 
• Станковић, Никола (2022). Југословенска војска ван отаџбине 1941-1948. Нови Сад: Прометеј. стр. 297. ISBN 978-86-515-1915-7. 
• Терзић, Милан (2022). Борба за информације: Радио-депеше Југословенске краљевске владе и Драже Михаиловића. Београд: Службени гласник. стр. 444. ISBN 978-86-519-2817-1. 
• Николић, Коста (2018). Савезници, четници и партизани у Другом светском рату. Београд: Catena Mundi. стр. 374. ISBN 978-86-6343-098-3. 
• Робертс, Валтер (2014). Тито, Михаиловић и Савезници 1941-1945. Београд: Чигоја. стр. 402. ISBN 978-86-531-0015-5. 
• Група аутора; Приредио: Кнежевић, Радоје (2019). Књига о Дражи (2. издање). Београд: Catena Mundi. стр. 740. ISBN 978-86-6343-077-8. 
• Тимотијевић, Милош (2019). Злато четника и партизана - деконструкција једног мита: Финансије и отпор окупатору у Србији и Југославији (2. издање). Београд: Службени гласник. стр. 316. ISBN 978-86-519-2233-9. 
• Цветковић, Срђан (2019). Између српа и чекића: ликвидација "народних непријатеља" - 1944-1953 (2. издање). Београд: Службени гласник. стр. 601. ISBN 978-86-519-1923-0. 
• Приређивачи: Цветковић, Срђан и Девић, Немања (2019). ОЗНА: Репресија комунистичког режима у Србији 1944-1946. - Документи. Београд: Catena Mundi. стр. 600. ISBN 978-86-6343-117-1. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Павловић, Момчило (2019). За Тита или за краља: Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. (2. издање). Београд: Институт за савремену историју. стр. 432. ISBN 978-86-7403-228-2. 
• Martin, David (2018). Ally Betrayed: The Uncensored Story of Tito and Mihailovich. Arcole Publishing. стр. 359. ISBN 978-17-8912-268-8. 
• Fotitch, Constantine (1948). The war we lost: Yugoslavia's tragedy and the failure of the West. New York: Viking Press. стр. 344. ISBN 978-05-9853-498-9. 
• Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4. 
• Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 

^[1]

Спољашње везе

• „Именовање Др. Божидара Пурића“ Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јун 2009), Амбасада Републике Србије у Сједињеним Америчким Државама.
• Премијери Југославије Архивирано на сајту Wayback Machine (17. децембар 2009)

1. Мићић, Срђан (2018). Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-149-2.