Божо Копривица

Божо Копривица
Лични подаци
Датум рођења(1950-00-00)1950. (73/74 год.)
Место рођењаНикшић, Краљевина Југославија
Уметнички рад
Најважнија дела
Киш, Борхес и Марадона

Божо Копривица (Никшић, 1950) српски и југословенски је књижевник и драматург.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у партизанској породици.[1]

Дипломирао је светску књижевност на Филолошком факултету у Београду код професора Војислава Ђурића.[2]

Приредио је Зборник о Данилу Кишу за часопис Арс (Отворени културни форум, Цетиње, 2005, 2009).[2]

Копривица је радио као драматург по позиву у Југословенско драмско позориште Југословенском драмском позоришту, Народном позоришту, Битеф театру, Звездара театру, Краљевском позоришту „Зетски дом“, Црногорском народном позоришту, фестивалу „Град театар“ у Будви.[2]

Са Емиром Кустурицом снимио је играно-документарни филм Седам дана у животу једне птице за француску телевизију.[2]

Познат је по књигама Волеј и слух (1992) и Киш, Борхес и Марадона (1996), које су имале култни статус.[3]

Он је био је председник жирија за доделу НИН-ове награде.[4]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Истакнути је навијач Партизана.[5] Отац је две ћерке.[6]

Живи и ради у Београду.[7]

Изјашњава се као Југословен.[8][9]

Награде

[уреди | уреди извор]

Дела

[уреди | уреди извор]
  • Колатерална штета, 03.11.2000, Београд, Атеље 212[10]
  • Доктор Шустер, 29.05.2001, Београд, Звездара театар[10]
  • Пред пензијом, 08.10.2006, Београд, Југословенско драмско позориште[10]
  • Дон Крсто, 01.08.2007, Београд, Југословенско драмско позориште[10]
  • Тартиф, 03.04.2008, Београд, Југословенско драмско позориште[10]
  • У мочвари, 10.05.2009, Београд, Југословенско драмско позориште[10]
  • Рођени у YУ, 12.10.2010, Београд, Југословенско драмско позориште[10]
  • Кањош Мацедоновић, 22.10.2011, Београд, Народно позориште у Београду[10]
  • Волеј и слух (1992)
  • Време речи
  • Разговори са Бориславом Пекићем (1993)
  • Киш, Борхес, Марадона (1996)
  • Дриблинг 1001 ноћ (2006)
  • Само богови могу обећати (Љевак, Загреб, 2010; измењено и допуњено издање – Геопоетика, 2014).[11]
  • Вјежбанка Данило Киш (2019)
  • Луђак је вјечито дијете (2020)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Pivljanin, Ranko. „ISPOVEST Božo Koprivica, pisac i dramaturg: Partizan je moje estetsko opredeljenje”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-12-06. 
  2. ^ а б в г „Online knjižara Dereta | Autori”. Online knjižara Dereta (на језику: српски). Приступљено 2021-12-06. 
  3. ^ Kako čitati esej Архивирано 2011-10-07 на сајту Wayback Machine
  4. ^ „Božo Koprivica: Ne plašim se Vučića i njegovih kukavica | Kultura”. Direktno (на језику: српски). Приступљено 2021-12-06. 
  5. ^ „Božo Koprivica: Opozicija je svako ko prepoznaje ovaj primitivizam - Kultura - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2020-05-09CEST15:30:39+02:00. Приступљено 2021-12-06.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  6. ^ „Božo Koprivica u Vranju: Kako sam preuzeo Kišove grehove FOTO/VIDEO”. VRANJENEWS (на језику: српски). 2021-06-20. Приступљено 2021-12-06. 
  7. ^ „Na pola puta | Božo Koprivica” (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-06. 
  8. ^ „Portal Analitika - najvažnije vijesti iz Crne Gore i svijeta”. Portal Analitika. Приступљено 2021-12-06. 
  9. ^ „Božo Koprivica: Ne mogu se kriminalci boriti protiv kriminala - Sport - Dnevni list Danas” (на језику: српски). Приступљено 2021-12-06. 
  10. ^ а б в г д ђ е ж „Музеј позоришне уметности Србије”. teatroslov.mpus.org.rs. Приступљено 2021-12-06. 
  11. ^ Samo bogovi mogu obećati - Božo Koprivica - Online knjižara Deret (на језику: српски). 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]