Бојан Алексов

Бојан Алексов, Универзитет у Минхену, децембар 2024.

Бојан Алексов (Београд) јесте српски и британски активиста, историчар и универзитетски професор. Он је антиратни активиста и активиста за људска права, историчар и отворени хомосексуалац.[1]

Био је активиста против југословенских ратова кроз ангажман у Центру за антиратну акцију, Жене у црном и приговарачима савести у Србији.[2] Од 2007. године је доцент, а потом и ванредни професор историје југоисточне Европе на Универзитетском колеџу у Лондону за словенске и источноевропске студије.[3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

На почетку рата у Хрватској 1991. Алексов је био у ЈНА на одслужењу редовног војног рока. У августу, након покушаја бекства из службе, Алексов је ухваћен и послат у војну болницу у Сарајеву. Касније је пуштен након што му је потврђено да је „ментално неспособан да служи војску“.[4]

Дипломирао је историју на Универзитету у Београду 1998. године. Добитник је Хумболтове стипендије на Слободном универзитету у Берлину 2004.[5] и Макс Веберове стипендије на Европском универзитетском институту у Фиренци 2006.[6]Алексов је докторирао упоредну историји централне, јужне и источне Европе на Централноевропском универзитету у Будимпешти 2005.[7] Теза му је била Религијско неслагање у доба модернизације и национализма: Назарени у Мађарској и Србији 1850-1914.[8] Алексов је завршио магистарске студије историје Централне Европе на Централноевропском универзитету у Будимпешти 1999. године. Његова теза била је Динамика изумирања: назаренска верска заједница у Југославији после 1945. године.[9]

Активизам

[уреди | уреди извор]

Алексов се 1991. придружио антиратним протестима које су организовали Центар за антиратну акцију (ЦАА)[10] и организација Жене у црном.[11] Алексов је био један од портпарола Приговарача савести, где је од 1992. године служио као важан извор информација о регрутацији и приговору савести у Савезној Републици Југославији.[12] Учествовао је у свакодневним бдењима у Пионирском парку дајући савете и дистрибуцију алтернативних информација, прикупљајући потписе за референдум у Србији да ли војници из Србије треба да ратују ван њених граница. У пролеће 1992. ЦАА је коорганизовао велике антиратне протесте у Југославији. Алексов је присуствовао годишњем састанку Међународног покрета приговарача савести, у јужној Француској 1992, у Турској 1993, Колумбији 1994, и састанку Европског покрета приговарача савести у Грчкој 1995. Био је говорник на Међународном семинару ратних отпорника „Променљиво лице војске“ одржаном у Немачкој у августу 1999.[13]

Са Женама у црном, Алексов је прикупљао информације и извештавао о мобилизацијама, суђењима противницима и дезертерима и отпору рату у Босни, Хрватској и на Косову. Такође је помагао у пружању адвоката и других облика неге противницима из Србије, проналажењу склоништа и саветовању за дезертере који долазе из Босне и организовању безбедног пролаза у друге земље.[14] Алексов је говорио о свом активизму за сарајевски KvirArhiv.org.[15]

У јулу 2000. Алексова је ухапсила Полиција државне безбедности и задржана 23 сата у СЈБ у Београду. Био је приморан да напише изјаву од 12 страница, коју му је диктирао службеник који га је испитивао, са детаљима о његовим активностима у вези са Приговарачима савести и Женама у црном и потпише споразум о сарадњи са Полицијом државне безбедности.[16] Amnesty International и War Resisters International[17] су написали јавне изјаве забринутости и писма подршке Алексову. Након пуштања на слободу, Алексов је поднео захтев за политички азил у Немачкој. Срушењем Слободана Милошевића, он је повукао захтев за азил и поднео тужбу против државе Србије.[18] У 12-годишњем судском процесу, Апелациони суд Србије пресудио је у корист Алексова и наложио држави Србији да Алексову надокнади штету за повреду части и угледа коју је нанела Полиција државне безбедности.[19][20]

Дана 26. новембра 2013. године на Универзитетском колеџу у Лондону Алексов је председавао на округлом столу са Славојем Жижеком и Срећком Хорватом.[21] Године 2010. једно од Алексовљевих предавања на Универзитетском колеџу у Лондону било је Ко или шта је убило Франца Фердинанда?[22]

Такође је био део пројекта који се бави транснационалним везама отпорника и покрета отпора у Европи током Другог светског рата.[23] Он се бави прикупљањем и истражује мемоаре јеврејских избеглица из (Беча, Прага, Берлина) који су ратне године провели на балканским висоравнима кријући се или придружујући се локалним покретима отпора, читајући их као сведочанства очигледног парадокса да Европа и њени народи, тако често сматран заосталим и нецивилизованим, нудио је уточиште људима који беже из самих престоница европске културе и цивилизације.

Књиге и публикације

[уреди | уреди извор]
  • Questioning Western Approaches to Religion in the Former Yugoslavia[24]
  • Camps as crucibles of transnational resistance[24]
  • Transnational perspectives on Jews in the Resistance[24]
  • Strange bedfellows: British women and Serbs 1717 – 1945[24]
  • The Vicissitudes of Dositej Obradović's Cult among the Serbs[24]
  • Forgotten Yugoslavism and anti-clericalism of Young Bosnians[24]
  • The Serbian Orthodox Church[24]
  • Wars and Betweeness: Big Powers and Middle Europe 1918-1945 (co-edited with Aliaksandr Piahanau). Budapest CEU Press[25]
  • Religious Dissent between the Modern and the National – Nazarenes in Hungary and Serbia 1850–1914,[26] (reviewed by several authors)[27][28][29]
  • 7000 Years of History: Illustrated Historical Chronology.[30]
  • Religious education in Serbia as a litmus test for church-state relations[31]
  • Resisting the Wars in the Former Yugoslavia.[32]
  • Deserters from the War in Former Yugoslavia.[33]
  • Oltar i kruna

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Slootmaeckers, Koen; Touquet, Heleen; Vermeersch, Peter (2016). The EU Enlargement and Gay Politics: The Impact of Eastern Enlargement on Rights, Activism and Prejudice (на језику: енглески). London : Palgrave Macmillan UK. стр. 218. ISBN 9781137480934. 
  2. ^ United States; Department of State; United States; Congress; House; Committee on Foreign Affairs; United States; Congress; Senate (1979). „Country Reports on Human Rights Practices”. Country Reports on Human Rights Practices for (на језику: енглески): 1783. ISSN 0198-9669. OCLC 6026722. 
  3. ^ „Dr Bojan Aleksov”. 5. 7. 2017. 
  4. ^ Crimes of hate, conspiracy of silence: Torture and ill-treatment based on sexual identity. USA: Amnesty International. 2001. стр. 24. 
  5. ^ „Forschungsaufenthalte ausländischer Gastwissenschaftler am Arbeitsbereich Geschichte und Kultur des Osteuropa-Instituts” (PDF) (на језику: German). Приступљено 4. 10. 2021. 
  6. ^ „Max Weber Alumni Bio”. 
  7. ^ „Aleksov, Bojan”. European University Institute. Приступљено 4. 10. 2021. 
  8. ^ Aleksov, Bojan (2006). Religious dissent between the modern and the national: Nazarenes in Hungary and Serbia 1850-1914 (Теза) (на језику: енглески). Wiesbaden: Harrassowitz. 
  9. ^ „Central European University”. www.c3.hu. Приступљено 2017-12-14. 
  10. ^ Kandić, Nataša (2001). Police crackdown on Otpor. The University of Michigan: Humanitarian Law Center. стр. 81. 
  11. ^ Wette, Wolfram Wette (1995). Deserteure der Wehrmacht: Feiglinge, Opfer, Hoffnungsträger (на језику: немачки). The University of California: Klartext Verlagsges. Mbh. стр. 343. ISBN 9783884742693. 
  12. ^ „WiB: POLITICAL PRISONER”. balkansnet.org. Приступљено 2017-12-25. 
  13. ^ P. Sheean, Joanne (22. 8. 2000). „Tortured activist seeks asylum in Germany”. balkansnet.org. 
  14. ^ Bilić, Bojan; Janković, Vesna (2012). Resisting the Evil : [Post-]Yugoslav Anti-War Contention. Germany: Nomos Verlagsgesellschaft. стр. 105. ISBN 9783832972080. 
  15. ^ „Kvir arhiv intervju: Bojan Aleksov”. Youtube.com. 
  16. ^ „Bojan Aleksov and Women's rights's rightss rights's rights's rights's rights in Black - human rights defenders at risk”. www.amnesty.org.uk. Приступљено 2017-12-13. 
  17. ^ „WiB: POLITICAL PRISONER”. balkansnet.org. Приступљено 2017-12-13. 
  18. ^ „Zastupanje pripadnika OTPOR-a” [Report on FHP activities 2009] (PDF). Fond za humanitarno pravo, dokumentovanje i pamćenje (на језику: српски). 2009 [2009]. стр. 17. Приступљено 13. 12. 2017. 
  19. ^ „Defending Human Rights”. Human Rights Watch. 2001. Приступљено 13. 12. 2017. 
  20. ^ Bilić, Bojan; Janković, Vesna (2012-11-21). „Resisting the Wars in the Former Yugoslavia: Towards an Autoethnography”. Resisting the Evil (на језику: енглески). стр. 105—126. ISBN 9783845239156. doi:10.5771/9783845239156-105. 
  21. ^ „Slavoj Žižek and Srećko Horvat: What Does Europe Want?”. Versobooks.com. Архивирано из оригинала 28. 01. 2019. г. Приступљено 2017-12-26. 
  22. ^ UCL Lunch Hour Lectures (2010-11-24), Who or what killed Franz Ferdinand? (16 Nov 2010), Приступљено 2017-12-26 
  23. ^ Gildea, Robert; Tames, Ismee (новембар 2020). Fighters Across Frontiers - Transnational Resistance in Europe, 1936-48. ISBN 9781526151247. Приступљено 4. 10. 2021. 
  24. ^ а б в г д ђ е „Dr Bojan Aleksov”. 5. 7. 2017. 
  25. ^ Piahanau, Aliaksandr; Aleksov, Bojan (2020). Wars and Betweenness - Big Powers in Middle Europe 1918-1945. Central European University. ISBN 9789633863350. Приступљено 4. 10. 2021. 
  26. ^ Aleksov, Bojan (2006). Religious Dissent Between the Modern and the National: Nazarenes in Hungary and Serbia 1850-1914 (на језику: енглески). Otto Harrassowitz Verlag. ISBN 9783447053976. 
  27. ^ Angéla, Ilić (2007). „Aleksov's "Religious Dissent between the Modern and the National: Nazarenes in Hungary and Serbia 1850-1914" - Book Review”. Occasional Papers on Religion in Eastern Europe (на језику: енглески). 27 (4). ISSN 1069-4781. 
  28. ^ Bjork, James (2008). „Review of Religious Dissent between the Modern and the National: Nazarenes in Hungary and Serbia, 1850-1914”. Slavic Review. 67 (4): 995—996. JSTOR 27653041. S2CID 164860225. doi:10.2307/27653041. 
  29. ^ Makrides, Vasilios N. (2009). „Review of Religious Dissent between the Modern and the National: Nazarenes in Hungary and Serbia 1850–1914”. Zeitschrift für Balkanologie. 45 (2): 277—281. JSTOR 10.13173/zeitbalk.45.2.0277. 
  30. ^ „Ilustrovane hronologije : Bojan Aleksov : 86-83639-19-3 : Knjizara.com: Knjige”. Knjizara.com (на језику: енглески). Приступљено 2017-12-14. 
  31. ^ Ognjenović, Gorana; Jozelić, Jasna (2017-10-19). „Religious education in Serbia as a litmus test for church-state relations”. Education in Post-Conflict Transition: The Politicization of Religion in School Textbooks (на језику: енглески). Springer International Publishing. стр. 10. ISBN 9783319566047. 
  32. ^ Bilic, Bojan; Jankovic, Vesna, ур. (2012). „Resisting the wars in former Yugoslavia: An autoethnography”. Resisting the Evil: (post-)Yugoslav Anti-war Contention (на језику: енглески). 7 of Southeast European integration perspectives. Baden, Germany: Nomos. стр. 105—126. ISBN 9783832972080. 
  33. ^ Pynsent, Robert B. (2016-07-27). „Deserters from the War in the Former Yugoslavia”. The Literature of Nationalism: Essays on East European Identity (на језику: енглески). London: Springer. стр. 240. ISBN 9781349246854.