Бруно Барили | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Bruno Barilli |
Датум рођења | 14. децембар 1880. |
Место рођења | Фано, Краљевина Италија |
Датум смрти | 15. април 1952.71 год.) ( |
Место смрти | Рим, Италија |
Књижевни рад | |
Најважнија дела | Српски ратови |
Бруно Барили (итал. Bruno Barilli; Фано, 14. децембар 1880 – Рим, 15. април 1952)[1] био је италијански композитор, музички критичар, песник, путописац,[2] а опробао се и као глумац.[3] Код нас је најпознатији као отац чувене сликарке Милене Павловић-Барили, али и као ратни дописник, писац мемоарског прозног дела Српски ратови.[4]
Бруно Барили рођен је у медитеранском граду Фану, родном месту своје мајке Ане Аданти (ит. Anna Adanti), у коме је провео најраније детињство. Одраста у Парми, родном месту свог оца, сликара Чекропеа Барилија (ит. Cecrope Barilli),[1] у породици која је дала велики број уметника - сликара, песника и музичара. У Парми започиње студије, али 1901. године[5] одлази на студије музике у Минхен.[6]
На Конзерваторијуму у Минхену Бруно је упознао Српкињу Даницу Павловић[а], у Бајројту у Немачкој, на фестивалу Вагнерове музике. Венчали су се 8. јануара 1909. године у православној цркви у Пожаревцу. Из Пожаревца је млади пар отпутовао у Београд, одатле у Венецију, а затим у Парму код породице Барили.[8]
Почетком новембра, у Пожаревцу, родила се њихова ћерка Милена и мајка Даница одлази са њом у Рим већ после шест недеља, да би се обе након осам месеци вратиле у Пожаревац.[9] Супружници су живели раздвојено, Даница са Миленом у Пожаревцу, а Бруно у Риму. Даница је у почетку често путовала у Рим, а касније ретко. Развели су се 1923. године, али никада нису прекинули контакт. Бруно се није поново женио. Умро је 15. априла 1952. године у Риму, у дому за старе и према сопственој жељи сахрањен у гробници на некатоличком гробљу Testaccio,[8][10] поред ћерке Милене, чија је урна ту пренета из Њујорка 1949. године.[8] Десет година касније поред њих је у исту гробницу сахрањена и Даница Павловић-Барили.[11][12]
Иако раздвојени, а од 1923. године и разведени, супружници Барили никада нису прекинули контакт. Милена је често боравила код оца, присуствовала премијерама његових опера и може се рећи да је Бруно и поред раздвојености остао саставни део њеног живота.[5] Његов утицај нарочито је значајан у периоду када Милена улази у свет уметности. Заправо овај нови, присан однос са оцем вероватно је и најзаслужнији за њено нагло осамостаљење у Паризу. Његова уметничка интересовања и круг боема, уметника и интелектуалаца у ком се кретао и у који је увео и Милену морали су представљати и охрабрење и подстицај за младу уметницу. Без његове помоћи вероватно не би била могућа ни изузетно велика излагачка активност током првих година Милениног живота у Паризу.[2]
Иако код нас познат углавном по томе што је био отац чувене сликарке, италијански историчари књижевности и музике тврде да је реч о изузетном ствараоцу.[8] Наш чувени песник Растко Петровић упознао је, док је као дипломата боравио у Риму, Бруна Барилија и о њему сведочи: „Последњи изданак великог боемства, духовни брат нашег Ујевића и Драинца, којима толико личи својим господским и сувереним одрицањем свега што би му живот могло начинити угодним, Барили је данас један од најомиљенијих европских песника. Његов узбуђени, пламени стил, којим успева да дá неочекиване и нове изразе своме матерњем језику, да изрази динамику савременог живота, чини га тако типично представником новога друштва у Италији... Он је поетичан у сваком свом покрету.”
Барили ја написао два музичка дела: оперу Medusa, која је победила на конкурсу Mac Cornic 1914. године, али никада није изведена и Emiral, победник на националном конкурсу 1923. и изведен у Kontanci di Roma 1924. године.[8] Осим компоновања Барили пише и критике у многим еминентним италијанским музичким часописима.[1]
Прве литерарне кораке Бруно Барили прави 1912. године, када као дописник италијанског Трибјуна извештава о Првом балканском рату, задатак који је добио од уредника овог листа када је кренуо у Пожаревац, у посету жени и ћерки. Исто се поновило и 1914. када је, за Коријере дела сера извештавао о ратним збивањима у Србији током Првог светског рата.[13] Своје извештаје Барили је слао из Београда, Ваљева, Ниша, Врања, Скопља и других градова, а у њима је описивао страдања српског народа са много симпатија и саосећања, дивећи се како подвизима и јунаштву српских војника, тако и лепоти предела кроз које је пролазио. Током овог периода настали су и његови мемоарски записи, касније преточени у књигу Српски ратови (ит. La guerre serbe), први пут објављену у Риму 1993. године.[4]
Писао је и музичку критику за велике италијанске листове међу којима су Коријере дела сера и Темпо, које је касније објавио у књизи Миш у виолини. Касније се Барили окреће писању есеистичке и путописне прозе и иза њега је остао низ значајних дела која код нас нису до сада преведена. Његово дело Сећања на Лондон (ит. Ricordi londinesi) Сматра се значајним делом књижевности 20. века.[8] Објавио је још неколико књига, од којих је једна илустрована са шеснаест Милениних цртежа.[14]
Десетак година после објављивања Земље мелодраме, крајем 40-их, Барили је био одабран да коментарише Филмски фестивал у Венецији. Све његове филмске хронике објављене су 1982. године под насловом Опчињени гледалац.[6] На филму се Барили опробао и као глумац, у филму Ружа (ит. La rosa) редитеља Арналда Фрателија из 1921. године, затим као композитор музике за кратки документарни филм Appuntamento a Piazza di Spagna, редитеља Ромола Марћелинија, у коме се такође и појављује.[3]