Википедија:Транскрипција са турског језика

Транскрипција имена из турског у српски језик већином је једноставна и уједначена. Фонетски систем турског језика донекле се разликује од српског, што је условило прихватање турцизама у различитим облицима. У најновијем Правопису српског језика Матице српске прилагођавање турских имена није обрађено, тако да је ова страница базирана на вишевековној традицији насталој услед велике изложености српког језика турском.

Особености

[уреди | уреди извор]

Што се тиче особености, у турском језику постоји полувокал ı, варијабилан глас ğ, као и помућено ü. Проблем полувокала у именима је решен простим преносом хомографним гласом и. Међутим, у речима турског порекла најчешће је прилагођен као фонетски најсличнији глас у,[1] што се види у примерима као што су јастук (yastık), ханума (hanım), асура (hasır). Међутим, постоје и примери као што је башлик (başlık), или крајње прилагођавање склопом гласова ија, слично као у албанском, а у примерима типа ракија (rakı), кадија (kadı), кајсија (kayısı).[2]

Графема ğ у зависности од положаја има више изговора. У позицији иза вокала, а на крају слога, продужује слог. Тако се dağ (планина) изговара као [daː] или име Oğuz као [oːuz]. Испред вокала предњег реда, често се изговара као сонант ј.[1] Међутим, у свим позицијама се транскрибује као г. То одговара турцизмима као што је ага (ağa).

За разлику од истог гласа у другим језицима, који се транскрибује српским и, помућено ü решено је заменом за у, често уз јотовање претходног сугласника. Тако турцизам за сребро гласи ђумуш (gümüş),[3] док с друге стране постоји телевизијска серија Гумуш. Из примера се види да се јотовање не примењује у савременим транскриптима.

Опис система

[уреди | уреди извор]

Већина гласова преноси се онако како је записана. Крајње ü транскрибује се као и у мушким именима арапског порекла типа Хусни (Hüsnü), Луфти (Lütfü), Рушти (Rüştü), Шукри (Şükrü). Правописни знаци и ознаке за дужину самогласника при транскрипцији се испуштају. Удвојени гласови се преносе без удвајања, као у примерима Дерсадет (Dersaadet) и Абдулах (Abdullah). Изузетак од преноса „глас за глас“ јесу следећи посебни гласови:[4]

  • C — транс. џ (тур. Cebeci, Caferoğlu, Karaca — Џебеџи, Џафероглу, Караџа)
  • Ç — транс. ч (тур. Çavuşoğlu, Çorum, Koçhisar — Чавушоглу, Чорум, Кочхисар)
  • Ğ — транс. г (тур. Oğuz, Karaosmanoğlu, Türkdoğan — Огуз, Караосманоглу, Туркдоган)
  • İ, i — транс. и (тур. İstanbul, İzmir, İnönü — Истанбул, Измир, Инону)
  • I, ı — транс. и (тур. Sıvas, Sadık, Rıfkı — Сивас, Садик, Рифки)
  • J — транс. ж (тур. Jülide, Jale — Жулиде, Жале)
  • Ö — транс. о (тур. Ömer, Karaköy, Özkök — Омер, Каракој, Озкок)
  • Ş — транс. ш (тур. Şahin, Şeküre, Eskişehir — Шахин, Шекуре, Ескишехир)
  • Y — транс. ј (тур. Yudum, Konya, Midye — Јудум, Конија, Мидје)
  • Ü — транс. у (тур. Atatürk, Üsküdar, Süleyman — Ататурк, Ускудар, Сулејман)

Треба пазити и на изузетке, настале у ранијој пракси, што прати општу правописну напомену да правила не треба примењивати строго ретроактивно. Тако ће се, рецимо, град на западу Турске звати како Едирне, тако и Једрене.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Chambers, Richard. „Some notes on the Turkish Language and Alphabet”. Turizm. 
  2. ^ Škaljić, Abdulah (1966). Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku (PDF). Sarajevo: Svjetlost. 
  3. ^ Речник српског језика. Матица српска. 2007. „ЂУМИШ, -а; ЂУМУШ, -а 
  4. ^ Предочен је транскрипциони систем који се изучава на Катедри за оријенталну филологију Филолошког факултета Универзитета у Београду, конкретно Групи за турски језик и књижевност, а у оквиру области Транскрипција, превођење назива и топонима предмета Контрастивна анализа турског и српског језика 3.