Ова страна је једна од помоћних страница на Википедији. Она приказује правила транскрипције имена из неког страног језика у српски. Написана је са циљем да опише, приближи и самим тим олакша пренос страних имена како уредницима Википедије на српском језику, тако и њеним читаоцима. |
Транскрипција имена из турског у српски језик већином је једноставна и уједначена. Фонетски систем турског језика донекле се разликује од српског, што је условило прихватање турцизама у различитим облицима. У најновијем Правопису српског језика Матице српске прилагођавање турских имена није обрађено, тако да је ова страница базирана на вишевековној традицији насталој услед велике изложености српког језика турском.
Што се тиче особености, у турском језику постоји полувокал ı, варијабилан глас ğ, као и помућено ü. Проблем полувокала у именима је решен простим преносом хомографним гласом и. Међутим, у речима турског порекла најчешће је прилагођен као фонетски најсличнији глас у,[1] што се види у примерима као што су јастук (yastık), ханума (hanım), асура (hasır). Међутим, постоје и примери као што је башлик (başlık), или крајње прилагођавање склопом гласова ија, слично као у албанском, а у примерима типа ракија (rakı), кадија (kadı), кајсија (kayısı).[2]
Графема ğ у зависности од положаја има више изговора. У позицији иза вокала, а на крају слога, продужује слог. Тако се dağ (планина) изговара као [daː] или име Oğuz као [oːuz]. Испред вокала предњег реда, често се изговара као сонант ј.[1] Међутим, у свим позицијама се транскрибује као г. То одговара турцизмима као што је ага (ağa).
За разлику од истог гласа у другим језицима, који се транскрибује српским и, помућено ü решено је заменом за у, често уз јотовање претходног сугласника. Тако турцизам за сребро гласи ђумуш (gümüş),[3] док с друге стране постоји телевизијска серија Гумуш. Из примера се види да се јотовање не примењује у савременим транскриптима.
Већина гласова преноси се онако како је записана. Крајње ü транскрибује се као и у мушким именима арапског порекла типа Хусни (Hüsnü), Луфти (Lütfü), Рушти (Rüştü), Шукри (Şükrü). Правописни знаци и ознаке за дужину самогласника при транскрипцији се испуштају. Удвојени гласови се преносе без удвајања, као у примерима Дерсадет (Dersaadet) и Абдулах (Abdullah). Изузетак од преноса „глас за глас“ јесу следећи посебни гласови:[4]
Треба пазити и на изузетке, настале у ранијој пракси, што прати општу правописну напомену да правила не треба примењивати строго ретроактивно. Тако ће се, рецимо, град на западу Турске звати како Едирне, тако и Једрене.