Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
Горички зборник или календар Горички или Горички рукопис колекција је средњовековних српских рукописа Јелене Балшић и њеног духовника монаха Никона Јерусалимца написана у периоду између 1441. и 1442. године у црквици Јелена изграђеној на острву Горица у Скадарском језеру.[1]
Први део Горичког зборника садржи преписку између Јелене и њеног духовника Никона у Јерусалиму. Јелена је написала три посланице Никону, који је одговорио да ће јој представити став Цркве о разним теолошким питањима. Само једна од три посланице, позната као Отписаније богољубно, сачувана је до данас. Преписка између Јелене и њеног духовника има своје порекло у уобичајеној пракси у средњовековној Византији.[2]
У другом делу Горичког зборника Никон пише да Јелена о својим прецима српске лозе и аналима,[појаснити] као и о житији Светог Симеона написаној од стране Стефана Првовенчаног и житији Светог Саве написаној од стране Теодосија Хиландарца. Даље пише о Јелени и њеним прецима, као примеру светости.
Следећи део представља монашки типик, састављен по налогу Јелене, који се користио у цркви која је изграђена на острву Горица. Следи проповедање вере, уз молбу за опроштај ако постоје грешке у рукописима — и поздрави. После тога следи монашки типик, написан по налогу Јелене, за њену задужбину Свете Богородице Горичке, а онда Повест о јерусалимским црквама и местима у пустињи, намењен такође кнегињи. Крај чини писмо „смерне Јелене”, у којем потврђује да је примила дело свог духовника Никона, као „богонадахнути” дар, који прилаже „храму пресвете Владичици нашој Богородици” у Горици.
Горички зборник је врло важан за српску књижевност као сведочење присуства и успостављање византијског исихазма на територији Зете, која је у то време била под великим притиском млетачке политике.[3]