Дехисценција горњег полукружног канала ува

Дехисценција горњег полукружног канала ува
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностнеурологија
МКБ-9-CM386.8
eMedicineent/793

Дехисценција горњег полукружног канала скуп је аудитивних и вестибуларних симптома који су последица постојања дехисценције или отвора, у кости која прекрива горњи (задњи) полукружни канал унутрашњег ува. Симптоми у дехисценција коштаног омотача горњег полукрузног канала, који се објашњавају феноменом трећег прозора, могу довести до појаве бројних вестибуларних и аудитивних симптома. Код неких болесника симптоми се карактеришу искључиво вестибуларним симптомима, код других искључиво аудитивним, док трећи имају и аудитивне и вестибуларне симптоме.[1]

Највећи број болесника у стању је да контролише своје симптоме, тако што избегава провокативне надражаје. Међутим код они који имају изражене симптоме болести једина препорука је хируршко затварање горњег полукружног канала, што се показало успешно у смањивању и потпуном отклањању симптома болести.

Историјат

[уреди | уреди извор]
Синдром је 1998. први описао Лојд Минор

Овај клинички синдром у оториноларингологији први је описао 1998. године, Лојд Минор (Lloyd B. Minor).[2]

Минору је анализа намерно изазваних покрете очију при звучним надражајима, који су се поклапали са равни горњег полукружног канала, (код болесника са дехисценцијом горњег полукружног канала) омогућила да идентификује овај синдром.

Тако је Минор открио да смер покрета очију потврђује теорију трећег мобилног прозора.[3]

Етиологија

[уреди | уреди извор]

Мембранозни лавиринт (лат. labyrinthus membranaceus) је анатомска структура унутрашњег ува која по свом основном облику одговара коштаном лавиринту у коме је смештен, само је знатно тањи. Испуњава га ендолимфа, која садржи наменске сензорне рецепторе вестибуларног и аудитивног система. Ендолимфа садржи високу концентрацију јона калијума, а ниску концентрацију натријума. Ова јонска разлика је од суштинске важности за нормално фукционисање вестибуларног система. Сматра се да су промене у јонском саставу често узрок настанка вестибуларних поремећаја (болести).

Код дехисценције горњег полукружног канала, постоји место где недостаје кост, те на овом месту мембранозни део лавиринта испуњен ендолимфом може попустити, а то се обично дешава након јаког звучном надражаја. Ово стање назива се „феномен трећег прозора“, јер анатомски гледано постоје две тачке повећане попустљивости, а то су овални прозор, место преко кога се звучна енергија преноси на унутрашње уво и округли прозор одакле се звучна енергија расипа након што је звучни талас прошао кроз унутрашње уво. Према томе овај отвор или дехисценција горњег полукружног канала је трећи мобилни прозор унутрашњег ува, тако да су симптоми у овом синдрому последица тог феномена. Зато у овом синдрому, надражаји који доводе до кретања плочице стапес ка унутра, као што су јаки звуци или издувавање носа, врше притисак на спољашњи слушни канал, изазивајући надражај горњег полукружног канала. Покрети ока изазвани овом ексцитације су вертикално-торзиони, очи се покрећу на горе, док се горњи пол очне јабуцице покреће у смеру од дехисценције горњег полукружног канала. Стимулуси који доводе до кретања плочице стапес ка споља, као што су негативан притисак на спољашњи слушни канал или појачан унутарлобањски притисак (нпр при дубоком удаху или компресији југуларне вене) обично резултује покретима ока у истој равни, али у супротном смеру; очи се крећу надоле, а горњи пол очне јабучице иде у смеру ка дехисцентном полукружном каналу.[4]

Синдром дехисценције полукружног канала обично се дијагностикује код болесника око 45 година старости. Јавља се подједнако на десном и левом уву. Ипак свеукупно гледано 1/3 болесника има промене са обе стране. Код ових болесника, и поред тога најчешће, доминирају симптоми дехисценције само са једне стране.[5]

Етиологија вестибуларних симптома

Вестибларни симптоми код дехисценција горњег полукружног канала ува директно су последица феномена трећег прозора унутрашњег ува. Један од главних функција вестибуларног система је да стално одржава стабилну слику посматраног предмета током покрета главе, а то се постиже функцијом вестибуло-окуларних рефлекса. То значи са се при покретима у равни горњег полукружног канала, вестибуло-окуларном рефлексу омогућава да слика и предмети од интересовања остану стабилни.

Етиологија аудитивних симптома

Аудитивни симптоми код овог синдрома такође су последица манифестације феномена трећег прозора услед дехисценције. Звуци који се преносе путем кости, код ових болесника појачани су ефектом дехисценције, док се звучна енергија која се преноси ваздушним путем расипа од кохлее ка дехисцентном полукружном каналу.[7]

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]

Болест се карактерише; код неких болесника искључиво вестибуларним симптомима, код других искључиво аудитивним, док трећи имају и аудитивне и вестибуларне симптоме.[7]

Вестибуларни знаци и симптоми
  • Вртоглавица, проузрокована јаким звуцима или активностима које појачавају унутарлобањски притисак (кашаљ, кијање или затезање).
  • Опсцилопсија, поигравање слике при ходу или трчању.
Аудитивни знаци и симптоми
  • Аутофонија, коју болесници описују као да им сосптвени глас одјекује гласније и звонкије или да им је резонанца сопственог гласа појачана.
  • Да сопствени глас јаче чују на једном уву (најчешче на уву где је дехисценција)
  • Да имају дисторзију звука у оболелом уву при активностима као сто је нпр. трчање.
  • Хиперосетљивост на звучне надражаје који се преносе преко кости
  • Кондуктивни пад слуха, који је потврђен на аудиометрији.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Дијагноза дехисценција горњег полукружног канала ува поставља се на основу; анаменезе физикалног прегледа и имиџинг и функционалних тестова.[8]

Анамнеза

[уреди | уреди извор]

Болесници у анамнези најчешће наводе следеће вестибуларне и аудитивне симптоме:

Вестибуларни симптоми
  • Појаву краткотрајне вртоглавице или померања предмети у њиховом видном пољу изазвану звучнним надражајима.
  • Да кашљање или кијање, такође проузрикује краткотрајну вртоглавицу или да се предмети у њиховом видном пољу померају
  • Да се, понекад предмети у њиховом видном пољу крећу у складу са њиховим пулсом (пулсатилна осцилопсија).
  • Осећај константне неравнотеже и нестабилности.
Аудитивни симптоми

Болесници у анамнези најчешће наводе следеће аудитивне симптоме:

  • Да „чују“ како им се очи крећу,
  • Да чују сопствени глас (аутофонија), нешто јаче уву на коме постоји дехисценција
  • Да имају дисторзију звука у оболелом уву при активностима као нпр.током трчања.

Физикални преглед

[уреди | уреди извор]

Код неких пацијената Притиском на трагус (хрскавицу испред усног канала), код неких болесника може се изазвати осећај кретања, док се у том тренутку истовремено могу уочити брзи покрети њихових очију.

Имиџинг и функционални тестови

[уреди | уреди извор]
Компјутеризована томографија темпоралне кости (КТ)

КТ темпоралне кости може се потврдити дијагноза, јер се на снимцима уочава отвор на коштаном делу полукружног канала. Међутим код овог прегледа треба водити рачуна о могућим лажно позитивни резултатима, који могу настати и при великом увећању. Зато треба имати у виду да КТ снимак само помаже у постављању дијагнозе, док је за постављање коначне дијагнозе пресудна; клиничка слика допуњена функционалним тестовима.[9]

Вестибуларни евоцирани миогени потенцијали (ВЕМП)

ВЕМП тест који се базира на томе да је део вестибуларног чула, које се налази у унутрашњем уву као и чуло слуха, могу надражити јаким звучним сигналима, показао се као веома корисна помоћна, али и незаобилазна дијагностичке метода, код многих вестибуларних обољења, па и код дехисценција горњег полукружног канала ува.[10]

Код овог теста, болесник, са залепљеним електродама на врату, лежи са мало подигнутом главом како би мишићи врата били затегнути. Преко ових електрода, након стимулације јаким звуцима преко слушалице на болесниковој глави, бележи се одговор физиолошки или патолошки одговор вестибуларних рефлекса.[11]

Терапија

[уреди | уреди извор]

Већина болесника не захтева посебну терапију јер добро подноси симптоме захваљујући временом изграђеном механизму да избегавају надражаје који доводе до погоршања симптома, као сто су нпр. јаки звучни надражаји.

Код болесника код којих су симптоми изражени, са пулсирајућим осцилопсија, хроничним обликом нестабилности и аутофонија, избегавање јаких звучних надражаја много им не помазже. они најчешће захтевају хируршки третман, који подразумева затварање дехисценције (отвора), инструменталним приступом кроз средњу лобањску јаму.[12]

У пракси се показало да се бољи резултати добијају, затварањем горњег полукружног канала него покривање дехисценције. Код болесника са обостраном дехисценцијом горњег полукружног канала у већини случајева довољно је извршити операцију само са једне стране, (оне где је дехисценција више изражена).

Иако постоји могућност да болесник након операције остане без слуха,[13] ова операција према досадашњим истраживањима; има веома мали ризик од компликација, насупрот врло добрим резултатима.

Након хируршке терапије болесниици обично висше немају вестибуларних симптома и аутофонију. Затварањем горњег полукружног канала, резултује губитком његове функције, али након периода опоравка последице за пацијента су минималне.[14]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ A. Yew, G. Zarinkhou, M. Spasic, A. Trang, Q. Gopen, I. Yang: Characteristics and management of superior semicircular canal dehiscence. In: Journal of neurological surgery. Part B, Skull base. Band 73, Nummer 6, Dezember 2012,
  2. ^ Minor LB (јануар 2000). „Superior canal dehiscence syndrome”. The American Journal of Otology. 21 (1): 9—19. .
  3. ^ Minor LB, Cremer PD, Carey JP, Della Santina CC, Streubel SO, Weg N (октобар 2001). „Symptoms and signs in superior canal dehiscence syndrome”. Annals of the New York Academy of Sciences. 942: 259—73. 
  4. ^ Basura GJ, Cronin SJ, Heidenreich KD (март 2014). „Dehiscence of the superior semicircular canal: a review of the literature on its possible pathogenic explanations.”. Neurology. 82 (11): 1010. .
  5. ^ Brandolini C, Modugno GC, Pirodda A (март 2014). „Dehiscence of the superior semicircular canal: a review of the literature on its possible pathogenic explanations.”. Eur Arch Otorhinolaryngol. 271 (3): 435—7. .
  6. ^ „Dehiscencija gornjeg polukružnog kanala”. Udruženje otologa i audiologa Srbije. Архивирано из оригинала 28. 04. 2016. г. Приступљено 17. 4. 2016. 
  7. ^ а б FL Chi (јануар 2010). „Variety of audiologic manifestations in patients with superior semicircular canal dehiscence.”. Otol Neurotol. 31 (1): 2—10. .
  8. ^ da Cunha Ferreira S, de Melo Tavares de Lima MA (2006 May-Jun). „Superior Canal Dehiscence Syndrome.”. Braz J Otorhinolaryngol. 72 (3): 414—8.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ) . Review.
  9. ^ Sepúlveda I, Schmidt T, Platín E. Use of cone beam computed tomography in the diagnosis of superior semicircular canal dehiscence. J Clin Imaging Sci. 2014 Sep 23;4:49.
  10. ^ Zhou, G., Cox, C (2004). „Vestibular Evoced Myogenic Potentials.”. American Journal of Audiology. 13: 135—143. .
  11. ^ Комазец З. Аудиометријска мерења. Завршни рад из уже спедијализације, Медицински факултет Нови Сад,2003.
  12. ^ Shaia WT, Diaz RC (октобар 2013). „Evolution in surgical management of superior canal dehiscence syndrome.”. Curr Opin Otolaryngol Head Neck Surg. 21 (5): 497—502. .
  13. ^ Vlastarakos, Petros V.; Proikas, Konstantinos; Tavoulari, Evangelia; Kikidis, Dimitrios; Maragoudakis, Paul; Nikolopoulos, Thomas P. (2009). „Efficacy assessment and complications of surgical management for superior semicircular canal dehiscence: A meta-analysis of published interventional studies”. European Archives of Oto-Rhino-Laryngology. 266 (2): 177—186. PMID 18953551. doi:10.1007/s00405-008-0840-4. 
  14. ^ Limb CJ, Carey JP, Srireddy S, Minor LB (октобар 2006). „Auditory function in patients with surgically treated superior semicircular canal dehiscence”. Otol Neurotol. 27 (7): 969—980. .

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).