Дејвид Риок

Дејвид Риок
Датум рођења(1900-07-06)6. јул 1900.
Место рођењаБританска Индија
Датум смрти11. септембар 1985.(1985-09-11) (85 год.)
Место смртиЧеви Чејс, Мериленд, САД

Дејвид Риок (енгл. David Rioch; 6. јул 1900 — 11. септембар 1985) био је психијатријски истраживач и неуроанатом, познат као пионир у истраживању мозга и вођа интердисциплинарне неуропсихијатријске јединице на Институту за истраживање војске Волтер Рид (1951—1970), програм који је допринео формирању тада настајућег поља неуронауке.[1][2]

В. Максвел Кауан, Доналд Х. Хартер и Ерик Р. Кандел су цитирали темељне улоге које су имали Дејвид Риок, Фрања О. Шмит и Стивен Куфлер у стварању неуронауке какву сада познајемо.[3]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Рођен је 6. јула 1900. године близу Дерадуна, у Индији. Његови родитељи су били хришћански мисионари.[4][5] Дипломирао је на Универзитету Батлер 1920.[4] након чега је наставио студије медицине на Универзитету Џонс Хопкинс 1924. године. Затим се усавршавао из хирургије у женској болници, а затим у Strong Memorial Hospital. Студирао је 1928—9. на Универзитету у Мичигену, под стипендијом Националног савета за истраживање, где је започео истраживање анатомије међумозга сисара, истраживање које је наставио 1929. на Универзитету у Оксфорду. У овим студијама је први пут детаљно показао како су предњи мозгови паса и мачака сложенији од глодара. Био је ванредни професор анатомије на Медицинском факултету Харвард 1931—1938. Постао је професор неурологије и председавајући Одељења за неуропсихијатрију на Медицинском факултету Универзитета у Вашингтону од 1938—1943. Такође је провео годину дана на Институту за напредне студије у Принстону. Године 1943, током Другог светског рата, постао је директор истраживања у психијатријској болници у Роквилу, које је обављао до 1951.[4][6][7][8][9][10][11][12]

Институту за истраживање војске Волтер Рид

[уреди | уреди извор]

Од 1951. до пензионисања 1970. године, био је директор оснивач Одељења за неуропсихијатрију на Институту за истраживање војске Волтер Рид.[6][12][13][14] Током свог мандата, посебно је проучавао однос између стреса и теже депресијске епизоде и нагласио је употребу основних анатомских и физиолошких метода у информисању психијатријских истраживања о људском понашању.[3] Успоставио је везе између репродуктивне физиологије и неурофизиологије у мозгу примата.[8] На његове клиничке психијатријске интересе је увелико утицао Хари Стек Саливан, а током Корејског рата је лично посматрао стрес који су борбене трупе искусиле током битке.[12][13] Његова дивизија је била претеча Националног института за ментално здравље, под вођством Риоковог ученика, Џозеф В. Брејди.[15] Након пензионисања 1970. године, наставио је са гостујућим предавањима на Универзитету Џонс Хопкинс и Универзитету у Чикагу, био је и виши научник на Институту за бихевиорална истраживања у Силвер Спрингу.[4][12]

Кауан, Хартер и Кандел су тврдили да је Риок отворио пут развоју неуронауке као научне дисциплине педесетих година прошлог века, када је помогао у стварању једног од првих интердисциплинарних програма на Институту за истраживање војске Волтер Рид, састављеног од две међусобно повезане групе научника, група понашања и група мозга.[3] Дејвид Х. Хјубел је написао да је на Одељењу неуропсихијатрије Дејвид Риок окупио групу младих неуронаучника, а фокус је био на читавом нервном систему, а не на подели биолошке теме заснованој на методама.[16]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Оженио се клиничком психологињом Маргарет Риок 1938.[11][17] Шездесетих година прошлог века су живели у предграђу Самерсет, који су понекад у називали „Мали Беч”.[18] Маргарет се бавила психологијом у њиховом дому, док је Риок радио у Институту за истраживање војске Волтер Рид.[18] Преминуо је код куће у Чеви Чејсу, 11. септембра 1985. године, након што је патио од срчаних проблема.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Cowan, M.W.; Kandel, E.R. (7. 2. 2001). „Prospects for Neurology and Psychiatry”. JAMA. 285 (5): 594—600. PMID 11176865. doi:10.1001/jama.285.5.594 Слободан приступ. 
  2. ^ Evans III, F. Barton (2006). Harry Stack Sullivan: Interpersonal Theory and Psychotherapy. Routledge. стр. 48. ISBN 978-1-134-81176-2. 
  3. ^ а б в Cowan, W.M.; Harter, D.H.; Kandel, E.R. (2000). „The emergence of modern neuroscience: Some implications for neurology and psychiatry”. Annual Review of Neuroscience. 23: 345—346. PMID 10845068. doi:10.1146/annurev.neuro.23.1.343. 
  4. ^ а б в г д Smith, J.Y. (13. 9. 1985). „Psychiatrist David Rioch dies at 85”: C4. Архивирано из оригинала 14. 05. 2018. г. Приступљено 10. 10. 2021. (потребна претплата)
  5. ^ „Rioch, David McKenzie”. Who's Important In Medicine. Institute for Research in Biography. 1952. стр. 814. 
  6. ^ а б Brady, Joseph V.; Nauta, W.J.H. (1972). Principles, Practices, and Positions in Neuropsychiatric Research: A Volume in Honor of Dr. David McKenzie Rioch. Pergamon Press. ISBN 978-1-4831-5453-4. 
  7. ^ Magoun, Horace Winchell (2003). Marshall, Louise H., ур. American Neuroscience in the Twentieth Century. A.A. Balkema. стр. 68—69. ISBN 978-0-203-97095-9. 
  8. ^ а б Haraway, Donna J. (1989). Primate Visions: Gender, Race, and Nature in the World of Modern Science. Routledge, Chapman & Hall. стр. 105—106. ISBN 978-0-415-90114-7. 
  9. ^ „Announcement of the Medical School, Harvard University, 1931–2”. Mocavo. Приступљено 25. 12. 2014. 
  10. ^ The Michigan Alumnus. 40. 1933. стр. 371. 
  11. ^ а б Marilyn Ogilvie; Joy Harvey, ур. (2000). The Biographical Dictionary of Women in Science: L–ZНеопходна слободна регистрација. Routledge. стр. 1101. ISBN 978-0-415-92038-4. 
  12. ^ а б в г „David McKenzie Rioch, MD, 1900–1985: Three eulogies”. Psychiatry. 49 (2): 180—4. мај 1986. PMID 3523568. doi:10.1080/00332747.1986.11024319. 
  13. ^ а б Gaarder, Kenneth (2003). „The Times of David McK. Rioch”. Psychiatry: Interpersonal and Biological Processes. 66 (2): 104—107. PMID 12868287. doi:10.1521/psyc.66.2.104.20617. 
  14. ^ „Technical Director, Neuropsychiatry Division, Army Medical Service Graduate School, Walter Reed Army Medical Center.”. Архивирано из оригинала 19. 10. 2021. г. Приступљено 10. 10. 2021. 
  15. ^ Stein, Larry (2011). „Obituary: Joseph Vincent Brady”. Neuropsychopharmacology. 36 (13): 2792—2793. PMC 3230508 Слободан приступ. doi:10.1038/npp.2011.235. 
  16. ^ Rose, Nikolas; Abi-Rached, Joelle M. (2013). Neuro: The New Brain Sciences and the Management of the Mind. Princeton University Press. стр. 40. ISBN 978-0-691-14960-8. 
  17. ^ „Dr. Margaret J. Rioch, Psychotherapist, 89”. 16. 12. 1996. 
  18. ^ а б Stone, Victoria (2. 4. 1960). „Community in Maryland Is Psychiatrists' Haven”: B4.  (потребна претплата)