Диоенергизам

Диоенергизам (од гр. δυο (dyo), што значи "два" и ενέργεια (energeia), што значи "енергија" или "дејство") је православно христолошко учење према којем у Христу, који има две природе, божанску и човечанску, постоје и две енергије, божанска и човечанска, тако да свака од Христових природа има и сопствену енергију, односно дејство, као своје природно својство.^[1] Диоенергизму је супротан моноенергизам, који је осуђен на Шестом васељенском сабору у Цариграду,^[2] одржаном 680-681. године за време владавине византијског цара Константина IV (668-685).^[3]

Ради сузбијања моноенергизма, Православна црква је на овом сабору прецизно формулисала правоверно диоенергетско учење о две Христове енергије или дејства, као и учење о две Христове воље или хтења (диотелитизам): „И две природне воље или хтења у Њему и два природна дејства нераздељиво, неизменљиво, неодвојиво, несливено исто тако исповедамо према учењу Светих Отаца ... Такође славимо два природна дејства недељиво, неизменљиво, неразлучно у истом Господу нашем Исусу Христу, истинитом нашем Богу, то јест Божанско дејство и човечанско дејство ...".^[4]

Поред појма диоенергизам употребљава се и облик диоенергетство.^[5]

Види још

• Диотелитизам
• Диофизитизам
• Моноенергизам
• Монотелитизам
• Монофизитизам
• Максим Исповедник

Референце

1. Лурје 2010, стр. 161-171.
2. Светосавље: Шести васељенски сабор
3. Острогорски 1969, стр. 141.
4. „Орос вере Шестог васељенског сабора, одржаног у Цариграду 680-681. године”. Архивирано из оригинала 29. 12. 2017. г. Приступљено 06. 02. 2018. 
5. Батрелос 2008, стр. 181, 191-192.

Литература

• Батрелос, Димитриос (2008). Византијски Христос: Личност, природа и воља у христологији светог Максима Исповедника. Крагујевац: Каленић. 
• Лурје, Вадим (2010). Историја византијске филозофије: Формативни период. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. ^{[мртва веза]}
• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
• Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Перовић, Давид (2001). „Дијалог са антихалкидонцима: Христологија Светога Максима Исповедника у Писмима XII-XV” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 45 (1-2): 153—161. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2020. г. Приступљено 24. 03. 2018. 
• Поповић, Радомир В. (2011). Васељенски сабори: Пети, Шести и Седми: Одабрана документа. Књ. 2. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију.