Епархија рашко-призренска

Епархија рашко-призренска Српска православна црква
Симбол Епархије рашко-призренске
Саборни храм Светог Ђорђа у Призрену, освештан 1887. године
Основни подаци
Седиште	Призрен
Држава	Србија
Основана	1808.
Број манастира	23
Званични веб-сајт
Архијереј
Архијереј	Теодосије (Шибалић)
Чин архијереја	митрополит
Титула архијереја	архиепископ и митрополит рашко-призренски

Епархија рашко-призренска или Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је митрополит Теодосије (Шибалић), а седиште епархије се налази у Призрену. Број верника ове епархије је у опадању због политичких притисака и дешавања која су довела до исељавања српског становништва.^[1]

Историја

Епархија рашко-призренска оформљена је 1808. године спајањем две древне епархије Српске цркве: Рашке и Призренске. Ове две епархије помињу се у повељама византијског цара Василија II почетком 11. века, а 1219. године улазе у састав светосавске аутокефалне Архиепископије жичке. Уздизањем Архиепископије жичке на степен Патријаршије (1346), Призренска епархија постаје митрополија. Обе епархије припадале су обновљеној Српској патријаршији, од 1557. до 1766. године. Током 18. века, Призренској епархији је прикључена стара Липљанска епархија, а након укидања патријаршије (1766) придодата јој је и Пећ са подручјем бивше Хвостанске епархије. У међувремену, турске власти су најкасније средином 18. века од православних Срба одузеле и у џамију претвориле древну саборну цркву Богородице Љевишке, која је вековима служила као катедрални храм Призренске епархије.^[2] Уједињење Рашке и Призренске епархије извршено је у два корака: прво је рашком митрополиту Јоаникију Георгијевићу придодата дужност администратора у Призренској епархији, а потом су обе епархије спојене у једну, Рашко-призренску (1808).^[3]

Српска патријаршија у 16. и 17. веку

У време спајања, функцију епархијског катедралног храма вршила је Стара црква Светог Ђорђа у Призрену. Епархија је 1856. године започела изградњу новог Саборног храма Светог Ђорђа у Призрену, који је довршен и освештан тек 1887. године.^[4] Током 1894. године, Рашко-призренској епархији је припојен дотадашњи североисточни део Херцеговачке епархије, са срезовима Пљевља и Пријепоље чиме је извршено заокруживање епархијског подручја.^[5][6]

Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу

Манастир Ђурђеви ступови

Манастир Пећка патријаршија

Манастир Грачаница

Током 19. века, Цариградска патријаршија је у ову епархију по правилу слала архијереје несрпске народности. Такво стање трајало је све до 1896. године, када је за новог рашко-призренског митрополита постављен Дионисије Петровић, који је био Србин.^[7] Његовим избором испуњен је један од главних захтева православних Срба у областима Рашке, Косова и Метохије, који су годинама уназад тражили да им се уместо фанариота постављају владике српске народности. Након смрти владике Дионисија (1900), за новог рашко-призренског митрополита је постављен Нићифор Перић (1901—1911), такође Србин.^[8] Општи положај српског народа на овим подручјима крајем 19. и почетком 20. века био је веома тежак. Митрополити рашко-призренски су код турских власти често морали да предузимају кораке у циљу заштите српског живља од злоупотреба локалних званичника и арбанашког насиља над српским народом у Косовском вилајету.

Такво стање трајало је све до 1912. године, када је целокупно подручје ове епархије ослобођено на почетку Првог балканског рата (1912—1913). Већ током јесени јесен 1912. године, војске Србије и Црне Горе протерале су турску војску из области Рашке, Косова и Метохије. Према међусобном споразуму, већи део подручја Рашко-призренске епархије припао је Србији, а мањи део је припао Црној Гори. Коначно разграничење извршено је посебним споразумом између Србије и Црне Горе од 12. новембра 1913. године.^[9] За намесника у делу епархије који је припао Србији постављен је прота Стеван Димитријевић, док је део епархије који је припао Црној Гори реорганизован у посебну Пећку епархију за чијег је епископа постављен Гаврило Дожић. Већ током пролећа 1914. године покренуту су преговори са Цариградском патријаршијом ради канонског укључивања Рашко-призренске епархије у састав Београдске митрополије, али ова иницијатива је морала бити обустављена због избијања Првог светског рата. Уједињење свих српских црквених покрајина спроведено је 1920. године.

Уставом Српске православне цркве из 1931. године укинута је посебна Пећка епархија, а њено подручје је подељено, тако да су протопрезвитеријати берански и бјелопољски ушли у састав Митрополије црногорско-приморске, пљеваљски у састав Митрополије дабробосанске, а читава Метохија у састав Епархије рашко-призренске, док је Манастир Пећка патријаршија као патријаршијска ставропигија остао у непосредној надлежности српског патријарха.

За време окупације током Другог светског рата (1941—1944),^[10][11] епархија је тешко пострадала, а процес њеног систематског уништавања је настављен и током раздобља комунистичке власти (1944—1989).^[12][13] Током Косовске кризе и НАТО агресије на СРЈ, епархија је поново пострадала, велики део свештенства и народа је протеран, а многи манастири и парохијске цркве су оштећени или разорени од стране терористичких формација ОВК. Уништавање епархије настављено је 2004. године, током Мартовског погрома.

Пошто је на подручју Рашко-призренске епархије током историје постојало неколико српских епархија, након 1999. године су обновљени предлози за поновну успоставу појединих епархија. Ово питање је разматрао и од стране Светог архијерејског сабора СПЦ који је на пролећном заседању 2011. године усвојио закључак о постојању оправданих пастирских разлога за будућу обнову древне Рашке епархије.^[14] Спровођење овог закључка је одложено до наступања повољнијих прилика.

Манастири

Главни чланак: Манастири Епархије рашко-призренске

Манастир Високи Дечани

Манастир Сопоћани

1. Бањска,
2. Брњак,
3. Будисавци,
4. Високи Дечани,
5. Врачево,
6. Гориоч,
7. Грачаница,
8. Девине Воде,
9. Девич (оштећен 1999, спаљен 2004. године, обновљен),
10. Драганац,
11. Дубоки Поток,
12. Ђурђеви ступови,
13. Зочиште (срушен 1999, обновљен 2004. године),
14. Кончул,
15. Пећка патријаршија (ставропигија, под управом српског патријарха),
16. Свети Арханђели (спаљен 1999. и 2004. године, у обнови),
17. Соколица,
18. Сопоћани,
19. Сочаница,
20. Тушимља,
21. Успења Пресвете Богородице (уништен 2004, обновљен 2007. године), метох манастира Високи Дечани,
22. Церањска Река, метох манастира Сочаница,
23. Црна Река,
24. Улије.

Срушени манастири и манастиришта

Главни чланак: Списак девастираних православних цркава и манастира на Косову и Метохији 1999.

На подручју Рашко-призренске епархије постоји велики број манастира девастираних 1999. године који још нису обновљени, као и на десетине манастиришта за које постоје материјални и писани трагови да је ту некада постојао манастир.^[15]

Испосница Светог Петра Коришког

Срушени манастири и позната манастиришта:

1. Ајновце — Тавница,
2. Арханђел Михаило,
3. Бањска — Свети Степан,
4. Барска Слатина,
5. Бело Поље — Свети Спас,
6. Беривојце,
7. Бесиње — Пустиња,
8. Билуша,
9. Билинце,
10. Бинач (Бузовик) (срушен 1999. године),
11. Богородица Хвостанска,
12. Св. Спиридон у Божевцу (Новобрдска Крива Река),
13. Буковац — Богородица,
14. Ваганеш,
15. Велика Јабланица,
16. Видање,
17. Војсиловица,
18. Враниште,
19. Врбница,
20. Вучитрн,
21. Горанце,
22. Голем Камен,
23. Добра Вода (Петровица),
24. Доње Љупче,
25. Добрушта,
26. Злаш,
27. Јежевица,
28. Кабаш,
29. Кметовце,
30. Козник,
31. Кориша (срушен 1999. године),
32. Кош,
33. Крајни Дел,
34. Кузмикан, Кузмићани, Козмекан,
35. Мушутиште (срушен 1999. године),
36. Петраковац,
37. Потрч (Клина),
38. Радевац,
39. Радивојце,
40. Рапче — Драгаш,
41. Ресник — Клина,
42. Рестелица — Драгаш,
43. Русеница,
44. Свети Петар Коришки,
45. Света Варвара,
46. Света Пречиста — Долац (срушен 1999. године),
47. Свети Ахилије,
48. Свети Арханђели (Горње Неродимље) (срушен 1999. године),
49. Свети Урош (Горње Неродимље) (срушен 1999. године),
50. Свети Ђорђе,
51. Свети Јован — Гњилане,
52. Свети Никола,
53. Слатина,
54. Словиње,
55. Стража,
56. Тамница,
57. Трпеза,
58. Трпеза — Свети Ђорђе,
59. Трстеник (Глоговац),
60. Урошевац,
61. Убожац,
62. Чичевица.

Епархијски архијереји

Митрополити рашко-призренски (1808—1920):

Портрет	Име и презиме	Време службе	Напомене
	Јоаникије	1789—1818	епархије спојене 1808. године
	Захарија	1819—1830
	Ананије	1830—1836
	Герман	1836—1838
	Синесије	1838—1840
	Игњатије	1840—1849
	Партеније	1849—1854
	Мелентије Спандонидис	1854—1895	последњи Грк (фанариот)
	Дионисије Петровић	1896—1900
	Нићифор Перић	1901—1911
	Гаврило Дожић	1911—1920	издвојена Пећка епархија (1912)

Епископи рашко-призренски, након 1920:

Портрет	Име и презиме	Време службе	Напомене
	Михаило Шиљак	1920—1928
	Серафим Јовановић	1928—1945	ухапшен и депортован у Албанију
	Владимир Рајић	1947—1956	администрирао епархијом 1945—1947
	Павле Стојчевић	1957—1990	1990. постао Патријарх српски
	Артемије Радосављевић	1991—2010
	Атанасије Јевтић	администрирао епархијом 2010
	Амфилохије Радовић	администрирао епархијом 2010
	Теодосије Шибалић	од 2010[16][17]

Види још

• Рашка епархија
• Призренска епархија
• Липљанска епархија
• Пећка епархија
• Бањска епархија

Референце

1. „Епархија: Србима пријети хуманитарна криза”. Радио-телевизија Републике Српске. 17. 6. 2012. Приступљено 18. 6. 2012. 
2. Ненадовић 1963, стр. 33. sfn грешка: no target: CITEREFНенадовић1963 (help)
3. Новаковић 1895, стр. 32-33.
4. Костић 1928, стр. 87.
5. Ракочевић 1983, стр. 279.
6. Микић 1983, стр. 302-303. sfn грешка: више циљева (3×): CITEREFМикић1983 (help)
7. Вуковић 1996, стр. 171.
8. Вуковић 1996, стр. 378-379.
9. Јагодић 2010, стр. 31. sfn грешка: no target: CITEREFЈагодић2010 (help)
10. Богдановић 1985.
11. Радомировић 2008.
12. Јовић 2007.
13. Стојчевић 2013.
14. „Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве (2011)”. Архивирано из оригинала 31. 05. 2011. г. Приступљено 07. 01. 2018. 
15. „Српски православни манастири: рашко-призренска-епархија”. Архивирано из оригинала 02. 03. 2014. г. Приступљено 24. 05. 2020. 
16. Теодосије нови епископ рашко-призренски („Политика“, 18. новембар 2010)
17. „Устоличење новоизабраног Епископа рашко-призренског Теодосија — Призрен, 26. децембар 2010.”. Архивирано из оригинала 26. 12. 2010. г. Приступљено 20. 8. 2012. 

Литература

• Антонијевић, Ненад (2004). Албански злочини над Србима на Косову и Метохији за време Другог светског рата: Документа Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (1. изд.). Крагујевац-Београд: Музеј жртава геноцида. 
• Антонијевић, Ненад (2009). Албански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату: Документа (2. изм. и доп. изд.). Крагујевац-Београд: Музеј жртава геноцида. 
• Антонијевић, Ненад (2005). „Албански злочини над Србима у италијанској зони на Косову и Метохији у Другом светском рату”. Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља. Крагујевац-Београд: Музеј жртава геноцида, Институт за новију историју Србије. стр. 157—166. 
• Антонијевић, Ненад (2014). „Српско-албански односи у Косовском округу 1941. године у контексту немачко-италијанских интереса”. Срби и рат у Југославији 1941. године: Тематски зборник радова. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 355—373. 
• Антонијевић, Ненад (2014). „Страдање Срба и Српске православне цркве на Косову и Метохији у Другом светском рату”. Српски народ од Сарајевског атентата до Хашког трибунала. Београд: Удружење Срба из Хрватске. стр. 138—144. 
• Антонијевић, Ненад (2016). „Ратни злочини на Косову и Метохији 1943. и 1944. године”. Косово и Метохија у Другом светском рату: Седам деценија касније. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини. стр. 135—154. 
• Батаковић, Душан Т. (1991). Косово и Метохија у српско-арбанашким односима: Студије и чланци. Приштина-Горњи Милановац: Јединство, Дечје новине. 
• Bataković, Dušan T. (1992). The Kosovo Chronicles. Belgrade: Plato. 
• Bataković, Dušan T. (1993). Kosovo, la spirale de la haine: Les faits, les acteurs, l'histoire (1. изд.). Lausanne: L'Age d'Homme. 
• Bataković, Dušan T., ур. (2007). Kosovo and Metohija: Living in the Enclave (PDF). Belgrade: Institute for Balkan Studies. 
• Bataković, Dušan T. (2014). A Turbulent Decade: The Serbs in Post-1999 Kosovo: Destruction of Cultural Heritage, Ethnic Cleansing, and Marginalization (1999—2009). Paris: Dialogue. 
• Bataković, Dušan T. (2015). „Kosovo and Metohija: History, Memory and Identity”. The Christian Heritage of Kosovo and Metohija: the Historical and Spiritual Heartland of the Serbian People. Los Angeles: Sebastian Press. стр. 569—608. 
• Bataković, Dušan T. (2015). „The Serbs of Kosovo and Metohija 1999-2007: Surviving in Ghetto-like Enclaves”. The Christian Heritage of Kosovo and Metohija: the Historical and Spiritual Heartland of the Serbian People. Los Angeles: Sebastian Press. стр. 935—945. 
• Богавац, Милован Ј. (2004). Историја српске књижевности на Косову и Метохији 1850-1941. Београд-Приштина: Апостроф, Институт за српску културу. 
• Богдановић, Димитрије (1985). Књига о Косову. Београд: Српска академија наука и уметности. 
• Божовић, Бранислав; Вавић, Милорад (1991). Сурова времена на Косову и Метохији: Квислинзи и колаборација у Другом светском рату. Београд: Институт за савремену историју. ^{[мртва веза]}
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века. Београд: Евро. 
• Димић, Љубодраг; Борозан, Ђорђе (1998). Југословенска држава и Албанци. 1. Београд: Службени лист СРЈ, Архив Југославије, Војно-историјски институт. 
• Димић, Љубодраг; Борозан, Ђорђе (1999). Југословенска држава и Албанци. 2. Београд: Службени лист СРЈ, Архив Југославије, Војно-историјски институт. 
• Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Дучић, Нићифор (1896). Рашко-призренска митрополија и национално-културна мисија Краљевине Србије у Старој Србији и Маћедонији. Београд. 
• Женарју, Ивана С. (2014). Црквена уметност и верска обнова у Рашко-призренској епархији (1839—1912). Београд: Филозофски факултет Универзитета у Београду. 
• Женарју-Рајовић, Ивана (2016). Црквена уметност XIX века у Рашко-призренској епархији (1839—1912). Лепосавић-Приштина: Институт за српску културу. 
• Иванић, Иван (1902). Из црквене историје Срба у Турској у XVIII и XIX веку. Београд-Нови Сад: Друштво Рад. 
• Јагодић, Милош (2012). „Православна црква у новим крајевима Србије (1912—1915)” (PDF). Српске студије (3): 101—135. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2015. г. Приступљено 31. 7. 2017. 
• Јагодић, Милош (2016). „Списак парохија у Рашко-призренској епархији за 1913. годину” (PDF). Српске студије (7): 368—411. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 07. 2017. г. Приступљено 31. 07. 2017. 
• Јагодић, Милош (2017). „Свештенство у Рашко-призренској епархији 1913. године” (PDF). Црквене студије (14): 325—348. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 11. 2018. г. Приступљено 31. 07. 2017. 
• Јастребов, Иван С. (1879). Податци за историју Српске цркве. Београд: Државна штампарија. 
• Јевтић, Атанасије (1989). „Хроника страдања Срба на Косову и у Метохији (1941—1989)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 33 (1-2): 55—79. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2019. г. Приступљено 25. 03. 2018. 
• Јевтић, Атанасије (1990). Страдања Срба на Косову и Метохији од 1941. до 1990. Приштина: Јединство. 
• Јовић, Саво Б. (2007). Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији: Сведочанства о страдању Српске православне цркве и српског народа од 1945. до 2005. године. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве. 
• Костић, Петар (1928). Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку. Београд: Народна мисао. 
• Krstić, Branislav (2004). Kosovo: Facing the Court of History. Amherst: Humanity Books. 
• Марковић-Новаков, Александра (2011). Православна српска богословија у Призрену (1871—1890). Ниш: Епархија рашко-призренска: Епархија нишка. 
• Микић, Ђорђе (1983). „Политичка, културна и привредна стремљења”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 291—315. 
• Микић, Ђорђе (1983). „Између балканских суседа и великих сила”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 316—329. 
• Микић, Ђорђе (1983). „Под младотурцима”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 330—348. 
• Милеуснић, Слободан (2006). „Духовни геноцид - културна катастрофа: Континуитет црквенорушитељства на Косову и у Метохији”. Срби на Косову и у Метохији: Зборник радова са научног скупа (PDF). Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 53—61. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 10. 2017. г. Приступљено 26. 8. 2017. 
• Недељковић, Славиша (2012). „Српски народ на Косову и Метохији од Грчког устанка до проглашења хатишерифа од Гилхане (1821—1839)” (PDF). Српске студије (3): 255—277. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2015. г. Приступљено 31. 7. 2017. 
• Недељковић, Славиша (2013). „Косово и Метохија у плановима бугарске пропаганде (1870—1878)” (PDF). Српске студије (4): 61—72. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2015. г. Приступљено 31. 7. 2017. 
• Николић, Слободан, ур. (1989). Косово и Метохија у српској историји. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Новаковић, Стојан (1895). Цариградска Патријаршија и православље у Европској Турској: Разматрања у прилог расправи црквено-просветног питања у Европској Турској. Београд. 
• Petrović, Ruža; Blagojević, Marina (1992). The Migration of Serbs and the Montenegrins from Kosovo and Metohija: Results of the Survey Conducted in 1985-1986. Belgrade: Serbian Academy of Sciences and Arts. 
• Пузовић, Предраг (2018). „Страдање свештеника Рашко-призренске епархије током Првог светског рата” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 77 (1): 123—138. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 04. 2020. г. Приступљено 13. 07. 2018. 
• Радић, Радмила; Исић, Момчило (2015). Српска црква у Великом рату 1914-1918. Београд-Гацко: Филип Вишњић, Просвјета. 
• Радомировић, Славица, ур. (2008). Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку: Документа Архиве Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. Грачаница: Епархија рашко-призренска. 
• Радосављевић, Недељко В. (2012). „Јоаникије, митрополит рашко-призренски” (PDF). Историјски часопис. 61: 145—163. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 3. 2018. г. Приступљено 20. 7. 2018. 
• Ракочевић, Новица (1983). „Политичке и друштвене прилике”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 263—290. 
• Стојанчевић, Владимир (2004). „Митрополит Михаило и питање аутономије српске цркве у Турској 1878. године”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 68-69 (2002-2003): 235—240. 
• Стојанчевић, Владимир (2006). „Прошлост косовско-метохијских Срба 1912-1918. године”. Срби на Косову и у Метохији: Зборник радова са научног скупа (PDF). Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 113—123. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2015. г. Приступљено 01. 08. 2017. 
• Стојчевић, Павле (2013). Извештаји са распетог Косова Светом архијерејском синоду за Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 1957-1990. Београд: Издавачка фондација Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Фондација патријарх Павле. 
• Терзић, Славенко (2012). Стара Србија (XIX-XX век): Драма једне цивилизације: Рашка, Косово и Метохија, Скопско-тетовска област. Нови Сад-Београд: Православна реч, Историјски институт САНУ. 
• Хенри, Изолда (2007). Прикривање геноцида на Косову: Злочин против Бога и човечности. Београд: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска. 

Спољашње везе

• Званична страница Епархије рашко-призренске
• Манастир Дечани Архивирано на сајту Wayback Machine (14. фебруар 2018)
• Манастири Епархије рашко-призренске
• Историјат Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Пројекат Растко
• Вечерње новости (2017): Корак до Рашке митрополије