Иван Ђурић

Иван Ђурић
Иван Ђурић
Лични подаци
Датум рођења(1947-10-30)30. октобар 1947.
Место рођењаБеоград, НР Србија, ФНРЈ
Датум смрти23. новембар 1997.(1997-11-23) (50 год.)
Место смртиПариз, Француска
Научни рад
Пољевизантологија
ИнституцијаУниверзитет у Београду

Иван Ђурић (Београд, 30. октобар 1947 — Париз, 23. новембар 1997) био је српски историчар, универзитетски професор и политичар. Кратко време је био политичар и један од кандидата за председника Србије на првим вишестраначким изборима 1990. године.

Младост и образовање

[уреди | уреди извор]

Иван Ђурић је рођен у Београду 30. октобра 1947. са сестром близнакињом, Душанком Ђурић - Трбојевић[1] - од оца Душана и мајке Иване Нане (р. Богдановић, кћерке познатог српског књижевног критичара и академика Милана Богдановића и сестре бившег Академика Богдана Богдановића), универзитетских професора. Отац му је био професор интерне медицине и оснивач интерне клинике на Медицинском факултету, родоначелник српске ендокринологије, а мајка професор руске књижевности на Филозофском факултету Београдског универзитета. Ђурић је потомак староседелаца из села Заовине на Тари (Ђурићи, Поповићи). Поникао је у породици униерзитетских професора левичарске оријентације, али се није одрицао традиционалних вредности и сог српског порекла.[2] У Београду је завршио основну школу "Свети Сава", класичну гимназију (данас Осма београдска гимназија),[3] да би потом уписао Филозофски факултет. Дипломирао је на одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду у јануару 1971. године са радом на тему „Византијски чинови у средњовековној Србији“.

Академска каријера

[уреди | уреди извор]

Након што је завршио студије примљен је за асистента на катедри за историју у јуну 1971, где је шеф катедре био Георгије Острогорски. Магистарски рад, на тему „Породица Фока“ завршио је 1974. Исте године је постао и сарадник Института за Византолошке студије САНУ.[4] Усавршавао се у Центру за Византолошке студије и у Америчкој школи у Атини (1977–1978). У својој тридесет петој години (1982) одбранио је докторску дисертацију „Време Јована VIII Палеолога“.[4] Доцент на Филозофском факултету Универзитета у Београду постао је 1982. и гостујући професор на Универзитету у Ници (1983) и у Паризу (1986). Ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду (1989) и председник Савета Филозофског факултета (1990).

У години када је постао ванредни професор, почео је да уређује часопис Демократија данас.[5] Учествовао је 1980. године у припреми „Оксфордског речника Византије“.

Године 1991. се преселио у Париз, где је предавао византологију на универзитетима Париз VIII и Париз XII те на Институту за европске студије. У Паризу је остао да живи и ради све до своје смрти, 1997. године.

Одабрана дела

[уреди | уреди извор]
  • Ektesis nea—византијски приручник за питакиа о српском патријарху и неким феудалцима крајем XV века, 1974.
  • Породица Фока, 1976.
  • Ђурић, Иван (1984). Сумрак Византије: Време Јована VIII Палеолога 1392-1448. Београд: Народна књига. [мртва веза]
  • Ромејски говор и језик Константина VII Порфирогенита, 1986.
  • Историја—прибежиште или путоказ, 1990.
  • Власт, опозиција, алтернатива, 2009.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Đurić, Dušan S. Đurići u Zaovinama. стр. 369. 
  2. ^ Portal, Prvi (2020-11-23). „Sećanje na Ivana Đurića | Prvi Portal BB”. www.prviportal.net (на језику: српски). Приступљено 2024-12-26. 
  3. ^ Č., B. (29. 6. 1966). „Одмор је радити у том одељењу”. Борба. 
  4. ^ а б „Иван Ђурић”. Историјска библиотека. http://www.istorijskabiblioteka.com/. Приступљено 25. 12. 2016.  Спољашња веза у |publisher= (помоћ)
  5. ^ Petrović, Prof. dr Dragoslav (23. 11. 2007). „Vera u neprolazne vrednosti”. www.danas.rs. Danas. Приступљено 25. 12. 2016. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]