| ||||||||||||||||
Ово је списак странака које су освојиле мандате. Погледајте потпуне резултате испод. |
Избори за Уставотворну скупштину Демократске Федеративне Југославије одржани су 11. новембра 1945. године. Пошто су се политичке партије груписане у тзв. „Удружење опозиционих странака“ одлучиле на бојкот избора, на изборима је учествовала само листа Народног фронта Југославије, чији носилац је био Јосип Броз Тито.[1]
Народни посланици за Уставотворну скупштину су бирани у два дома: Савезну скупштину и Скупштину народа.
Избори народних посланика за Савезну скупштину Уставотворне скупштине врше се по изборним срезовима и изборним окрузима. Изборни окрузи се поклапају са одговарајућим административним окрузима. У оним земљама где нема административних округа, Земаљска изборна комисија ће образовати изборне округе спајањем појединих изборних срезова. Градови: Београд, Загреб, Скопље, Љубљана и Сарајево чине засебне изборне округе. Број посланика за целу државу одређује Савезна изборна комисија према целокупном броју становника установљеном у последњем попису 1931, тако да се на сваких 40.000 бира по један посланик.
Избори народних посланика за Скупштину народа Уставотворне скупштине врше се по федералним јединицама, у Војводини, на Косову и Метохији. Бирачи сваке федералне јединице бирају по 25 посланика, бирачи Војводине 15, а Косова и Метохије 10 посланика.[2]
Резултати избора за Савезну скупштину[3] | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
федерална јединица (аутономна област) |
број бирача | број изашлих | гласали за листу Народног фронта |
гласали за „кутију без листе” | |||
Босна и Херцеговина | 1.086.112 | 1.004.964 | 92,5% | 956.809 | 95,2% | 48.155 | 4,7% |
Македонија | 580.091 | 561.666 | 96,8% | 538.353 | 95,8% | 23.313 | 4,1% |
Словенија | 724.024 | 689.910 | 95,2% | 574.318 | 83,2% | 115.592 | 16,7% |
Хрватска | 2.076.091 | 1.905.429 | 91,7% | 1.743.797 | 91,5% | 161.632 | 8,4% |
Црна Гора | 193.959 | 186.447 | 96,1% | 182.595 | 97,9% | 3,852 | 2.0% |
Србија | 2.423.099 | 1.867.701 | 77,1% | 1.654.545 | 88,5% | 213.156 | 11,4% |
Војводина | 977.276 | 901.040 | 92,2% | 769.482 | 85,4% | 131.558 | 14,6% |
Косово и Метохија | 322.803 | 315.312 | 97,6% | 305.148 | 96,7% | 10.614 | 3,2% |
укупно | 8.383.455 | 7.432.469 | 88,6% | 6.725.047 | 90,5% | 707.422 | 9,5% |
Резултати избора за Скупштину народа[4] | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
федерална јединица (аутономна област) |
број бирача | број изашлих | гласали за листу Народног фронта |
гласали за „кутију без листе” | |||
Босна и Херцеговина | 1.086.112 | 999.698 | 92,0% | 941.391 | 94,1% | 58.307 | 5,8% |
Македонија | 580.091 | 561.257 | 96,7% | 538.081 | 95,8% | 23.176 | 4,1% |
Словенија | 724.024 | 689.910 | 95,2% | 567.302 | 82,2% | 122.608 | 17,7% |
Хрватска | 2.076.091 | 1.903.033 | 91,6% | 1.698.417 | 89,2% | 204.616 | 10,7% |
Црна Гора | 193.959 | 186.522 | 96,1% | 181.571 | 97,3% | 4.951 | 2,6% |
Србија | 2.423.099 | 1.885.409 | 76,7% | 1.622.616 | 87,3% | 235.793 | 12,6% |
Војводина | 977.276 | 900.250 | 92,1% | 726.051 | 80,6% | 174.199 | 19,3% |
Косово и Метохија | 322.803 | 314.135 | 97,3% | 299.546 | 95,3% | 14.589 | 4,6% |
укупно | 8.383.455 | 7.440.214 | 88,7% | 6.574.975 | 88,4% | 838.239 | 11,3% |
Изборни окрузи и изборни срезови по федералним јединицама | ||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Федерална јединица | изборни окрузи | број изборних срезова | укупан број изборних срезова | |||||
број | назив | |||||||
НР Босна и Херцеговина | 8 | Бања Лука | 11 | 58 | ||||
Бихаћ | 5 | |||||||
добојски | 8 | |||||||
Сарајево (град) | 2 | |||||||
сарајевски | 8 | |||||||
травнички | 6 | |||||||
тузлански | 11 | |||||||
херцеговачки | 7 | |||||||
НР Македонија | 5 | битољски | 7 | 24 | ||||
велешки | 3 | |||||||
Скопље (град) | 2 | |||||||
скопљански | 7 | |||||||
штипски | 5 | |||||||
НР Словенија | 5 | Љубљана (град) | 3 | 29 | ||||
љубљански | 6 | |||||||
Марибор | 9 | |||||||
Ново Место | 5 | |||||||
Цеље | 6 | |||||||
НР Србија и АКМО | 20 | Београд (град) | 7 | 101 | ||||
београдски | 8 | |||||||
ваљевски | 4 | |||||||
врањски | 4 | |||||||
тимочки | 7 | |||||||
моравски | 5 | |||||||
крагујевачки | 5 | |||||||
крушевачки | 5 | |||||||
новопазарски | 3 | |||||||
лесковачки | 5 | |||||||
нишки | 5 | |||||||
пиротски | 4 | |||||||
пожаревачки | 6 | |||||||
прибојски | 6 | |||||||
прокупачки | 3 | |||||||
чачански | 6 | |||||||
ужички | 4 | |||||||
косовски | 5 | |||||||
метохијски | 6 | |||||||
гњилански | 3 | |||||||
НР Хрватска | 16 | Банија | 5 | 86 | ||||
Биоково-Неретва | 2 | |||||||
Бјеловар | 8 | |||||||
Вараждин | 9 | |||||||
Горски Котар | 2 | |||||||
Дарувар | 6 | |||||||
Дубровник | 2 | |||||||
Загреб (град) | 5 | |||||||
Загреб | 7 | |||||||
Задар | 2 | |||||||
Карловац | 6 | |||||||
Лика | 4 | |||||||
Осијек | 7 | |||||||
Славонски Брод | 8 | |||||||
Средња Далмација | 6 | |||||||
Хрватско приморје | 3 | |||||||
Шибеник | 4 | |||||||
НР Црна Гора | 2 | берански | 4 | 9 | ||||
цетињски | 5 | |||||||
АП Војводина | 6 | новосадски | 8 | 41 | ||||
сомборски | 5 | |||||||
суботички | 6 | |||||||
панчевачки | 7 | |||||||
петровградски | 7 | |||||||
сремскомитровачки | 8 |
Иако су политички противници Народног фронта, као и бројни страни посматрачи тврдили да су избори били намештени и нелегитимни, а британски амбасадор отворено изразио сумњу у резултате избора, ипак данашњи историчари су сагласни да је Народни фронт био водећа политичка опција и да би Тито свакако победио на изборима али са далеко мањим бројем гласова у случају да је изборни процес био слободнији. Опозиција је била најјача у Шумадији, где су деловале предратне српске странке и у крајевима под утицајем римокатоличке цркве, тј. у Словенији где су били јаки клерикалци и у деловима Хрватске где је била утицајна Хрватска сељачка странка.[5]
КПЈ се служила застрашивањем политичких противника, агитатори других партија су хапшени, вође политичких странака су јавно прозивани и називани фашистима, победи КПЈ је доприносило и то што су водећи анти-комунисти или погинули током рата или су били у емиграцији, док је 194.000 грађана изгубило право гласа. У ситуацији потпуне медијске контроле, водећа анти-комунистичка партија, српска Демократска странка Милана Грола је могла да агитује само преко својих новина Демократија које су пред изборе престале да се штампају, наводно јер су радници штампарије одбили да штампају за "фашисту Грола" који је против синдиката и радног народа. У пропаганду су биле укључене чак и дечје новине "Пионир" где је Милан Грол приказиван карикатурно у четничкој униформи, уз тврдњу да би сва деца гласала за маршала Тита кад би имала право гласа. Прибегавало се и насиљу, па су тако у Београду дечаку који је продавао новине Демократске странке, СКОЈ-евци полили руке бензином и запалили, док је у селу Умчари на смрт премлаћен учитељ Светозар Дуњић, симпатизер Демократа.[6]