Историја истополних заједница

Део серије чланака о
ЛГБТ+ темама
      
  • нехетеросексуалним
  • нецисродним
Сексуална оријентација и родни идентитет
Историја
Општа историја
Историја идентитета
Култура
Права
Здравље
Ставови друштва
Проблеми
Дискриминација на основу сексуалне оријентације [en] или Хетеросексизам
Академска поља и дискурс
Портал ЛГБТ+

Ово је историја истополних заједница у културама широм света. Постојали су различити типови истополних заједница, од неформалних, несанкционисаних и привремених веза до високо ритуализованих заједница које су укључивале и брак.[1] Државно признате истополне заједнице недавно су постале све прихваћеније, па су различите земље признале истополне бракове или друге врсте синдиката.

Стари свет

[уреди | уреди извор]

Европа, Блиски исток и Кина

[уреди | уреди извор]

Постоји историја документираних истополних заједница широм света.[2] Постојали су различити типови истополних заједница, од неформалних, неодобрених веза до високо ритуализираних заједница.

Истополне заједнице биле су познате у старој Грчкој и Риму,[2] древној Месопотамији,[3] у неким регијама Кине, попут провинције Фуђен, и у одређено време у древној европској историји.[4]

Брачне праксе и ритуали истог пола били су више признати у Месопотамији него у старом Египту. Алманах инкантација садржавао је молитве које су на једнакој основи фаворизовале љубав мушкарца према жени и мушкарца према мушкарцу.[5]

У јужној кинеској провинцији Гуангдунг, током периода династије Минг, жене би се у разрађеним церемонијама везале уговорима за млађе жене.[4] Мушкарци су такође ушли у сличне аранжмане. Ова врста аранжмана је такође била слична у древној европској историји.[6]

Пример егалитарног мушког домаћег партнерства из периода кинеске династије Џоу забележен је у причи о Пан Жангу и Ванг Жонгкијану. Иако је однос јасно одобрен од стране шире заједнице и упоређен је са хетеросексуалним браком, он није укључивао верску церемонију која је везивала пар.[6]

Нека рана западна друштва интегрисала су истополне везе. Пракса истополне љубави у старој Грчкој често је попримала облик педерастије, која је била ограниченог трајања и у многим случајевима коегзистирала са браком.[7] Документовани случајеви у овом региону тврдили су да су ти синдикати привремени педерастички односи.[8][9][10] Ови синдикати створили су Грцима моралну дилему и нису били универзално прихваћени.[11]

Најмање два римска императора била су у истополним заједницама; а у ствари се сматра да је тринаест од првих четрнаест римских царева било бисексуалне или искључиво хомосексуалне оријентације.[6] Први римски цар који се оженио мушкарцем био је Нерон, за кога се наводи да се оженио са још два мушкарца у различитим приликама. Прво са једним од својих ослобођених, Питагором, коме је Нерон преузео улогу младе, а касније се као младожења оженио дечаком како би заменио своју младу тинејџерку, коју је убио[12] по имену Спорус на врло јавној церемонији... са свим свечаностима брака и живео је с њим као са супругом. Пријатељ је поклонио „невесту“ „како то закон налаже“. Брак је прослављен одвојено и у Грчкој и у Риму на екстравагантним јавним церемонијама.[12] Дете цар Елагабал назвао је свог мужа возача запрежних кола, плавокосог роба из Карије по имену Хијерокле.[12] Оженио се и спортистом по имену Зотикус на раскошној јавној церемонији у Риму усред радости грађана.[13]

Постоје записи о истополним браковима који датирају из првог века наше ере. Нерон је био први, мада за то не постоје законске одредбе у римском праву, а био је забрањен у Римском царству у закону од 342. године, али текст је корумпиран, "удаје се за жену" nubit feminam би могао бити cubit infamen "одлази у кревет на нечастан начин са мушкарцем" као осуда хомосексуалног понашања међу мушкарцима.[14]

У хеленској Грчкој, педерастички односи између грчких мушкараца (ерастес) и младих (ероменос) били су слични браку по томе што је старост младих била слична доби у којој су се жене удавале (средина тинејџерског доба, мада у неким градским државама, са седам година), а однос се могао успоставити само уз пристанак оца.[тражи се извор] Овај пристанак, баш као и у случају удаје ћерке, био је зависан од друштвеног положаја просца. Однос се састојао од веома специфичних друштвених и верских одговорности и имао је и сексуалну компоненту. За разлику од брака, међутим, педерастична веза била је привремена и окончана је када је дечак напунио седамнаест година.

У исто време, многи од ових односа могли би се јасније схватити као менторски односи између одраслих мушкараца и младића, а не као брака. Ово је посебно тачно у случају Спарте, где је веза била намењена унапређењу војне обуке једног дечака.[15] Иако је веза уобичајено била доживотна и од дубоког емоционалног значаја за учеснике, савремена култура је није сматрала браком, а однос се наставио чак и након што су учесници напунили 20 година и удали се за жене, што се очекивало у култури.[тражи се извор]

Бројни примери истополних заједница међу вршњацима, који нису структурирани према годинама, налазе се у старогрчким списима. Познати грчки парови у истополним везама су Хармодиус и Аристогитон, Пелопидас и Епаминондас те Алекандер и Богоас. Међутим, ни у једној од ових истих полних заједница грчка реч за „брак“ никада није поменута. Чини се да су Римљани први склапали истополне бракове.

Конубијум је постојао само између цивис Романус и цивис Романа (то јест, између мушког римског грађанина и једне римске грађанке), тако да брак између два римска мушкарца (или са робом) не би имао правни статус у римском праву ( осим, ​​вероватно, од произвољне цареве воље у два горе поменута случаја).[16]

Хришћански цареви Констанције и Констанс 16. децембра 342. године ван закона забранили су истополне бракове. Овај закон изричито забрањује бракове између мушкараца и гласи:[17]


Према Робин Лејн Фок, међу необичним обичајима изоловане оазе Сива (сада Египат, некад Либија), један од великих антика који је преживео до 20. века била је мушка хомосексуалност и истополни бракови.

Политика ранохришћанске цркве и средњег века

[уреди | уреди извор]
Историчар Џон Бозвел тврди да су Сергије и Вакх били у некој врсти хомосексуалне везе.

Као и друге филозофије и религије тог доба,[18] све утицајније хришћанство је промовисало брак у репродуктивне сврхе. Учење Талмуда и Торе, те Библије, сматрало се да изричито забрањује поступке супротне природи и вољи Створитеља и морални недостатак. Чак и након усвајања Теодосијев законика, хришћански цареви наставили су да прикупљају порез на проститутке до владавине Анастасија (491–518). 390. године, хришћански цареви Валентинијан, Теодосије и Аркадије прогласили су хомосексуални секс незаконитим, а они који су за то криви осуђени су на живо спаљивање пред јавношћу.[19] Хришћански цар Јустинијан (527–565) учинио је хомосексуалце жртвеним јарцем за проблеме попут „глади, земљотреса и куга“.[20] Иако је хомосексуалност била толерисана у предхришћанском Риму, ипак је била контроверзна. На пример, аргументи против истополних веза укључени су у Плутархову Моралију.[18]

Након средњег века у Европи, истополне везе су се све више мрзиле и забраниле у многим земљама или црква или држава. Ипак, историчар Џон Босвел је тврдио да је Аделфопозис или стварање брата представљало рани облик верског истополног брака у православној цркви.[21] Алан Бреј је сматрао да обред Ordo ad fratres faciendum ("Наредба за стварање браће") служи истој сврси у средњовековној Римокатоличкој цркви.

У касносредњовековној Француској могуће је да је пракса склапања правног уговора о „братској заједници“ (афреремент) обезбедила возило за грађанске заједнице између неповезаних одраслих мушкараца који су се обавезали да живе заједно делећи „un pain, un vin, et une bourse“ - један хлеб, једно вино и једна торбица. Ова правна категорија може представљати један од најранијих облика санкционисаних истополних заједница.[22]

Католичка црква је одувек тврдила да је брак (који се назива и Света женидба) сакрамент који је установио Христос, између крштеног мушкарца и крштене жене.[23]

Истополни брак између двојице мушкараца Педра Диаза и Муна Вандилаза у галицијској општини у Шпанији догодио се 16. априла 1061. Венчао их је свештеник у малој капели. Историјски документи о црквеном венчању пронађени су у манастиру Сан Салвадор де Селанова.[24]

Рани-модерни период

[уреди | уреди извор]

Мишел де Монтањ, француски филозоф и истакнути есејист из 16. века, извештава да је чуо опис треће стране истополног венчања које се догодило неколико година раније користећи уобичајене тридентинске брачне церемоније Римокатоличке цркве. Речено је да се свечаност одржала неколико година пре 1581. у базилици Сан Ђовани а Порта Латина у Риму.[25]

Модерна времена

[уреди | уреди извор]

У 20. и 21. веку дошло је до легализације различитих врста истополних заједница. Од јула 2020. истополни бракови тренутно су легални у шеснаест европских земаља: Аустрији, Белгији, Данској, Финској, Француској, Немачкој, Исланду, Ирској, Луксембургу, Малти, Холандији, Норвешкој, Португалу, Шпанији, Шведској и Уједињено Краљевство.

Друге врсте признавања истополних заједница (грађанске заједнице или регистрована партнерства) су од јула 2020. легалне у додатних четрнаест европских земаља: Андори, Хрватској, Кипру, Чешкој, Естонији, Грчкој, Мађарској, Италији, Лихтенштајну, Монако, Црна Гора, Сан Марино, Словенија и Швајцарска.

Референдум о промени Устава Републике Ирске којим се дозвољавају истополни бракови одржан је 22. маја 2015. године и одобрио је предлог да се у Устав дода следећа декларација: „брак могу закључити у складу са законом две особе без разлике као њиховом полу."[26]

Америка

[уреди | уреди извор]

Античка времена

[уреди | уреди извор]

У Северној Америци, међу друштвима домородаца Америке, постојала је хомосексуалност, а неки су тврдили да је дошло до истосполних заједница са особама познатим као дводушни, али не постоје никаква документација или докази о истополним браковима. „У многим племенима, појединци који су ступили у истополне везе сматрани су светим и третирани су са највећим поштовањем и прихватањем“, сматра антрополог Брајан Гили.[27]

Модерна времена

[уреди | уреди извор]

Дана 20. јула 2005. Канада је постала четврта држава у свету и прва држава у Америци која је легализовала истополне бракове широм земље доношењем Закона о грађанском браку који је дао родно неутралну дефиницију брака.[28] Судске одлуке, почевши од 2003, већ су легализовале истополне бракове у осам од десет провинција и једној од три територије, чији становници чине око 90% становништва Канаде. Пре усвајања Закона, више од 3.000 истополних парова већ се венчало у тим областима. Већина правних бенефиција које се обично повезују са браком проширена је на ванбрачне истополне парове од 1999.

У Сједињеним Државама током 19. века признат је однос две жене које су се дугорочно обавезале једна на другу и живеле заједно, што се у то време називало бостонским браком; међутим, тадашња јавност вероватно није претпостављала да су сексуалне активности део везе.[29]

САД су легализовале истополни брак 2015. године у свих педесет држава.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lahey, Kathleen A.; Alderson, Kevin (2004). Same-Sex Marriage (на језику: енглески). Insomniac Press. ISBN 978-1-897414-98-9. 
  2. ^ а б Lahey, Kathleen A. (2004). Same-sex marriage : the personal and the political. Kevin Alderson. Toronto: Insomniac Press. ISBN 978-1-897414-98-9. OCLC 228169254. 
  3. ^ Dynes, Wayne R.; Donaldson, Stephen; Gross, Larry; Features Submission, Haworth Continuing (1992-11-05). „Letters to the Editor”. Journal of Homosexuality. 23 (4): 129—133. ISSN 0091-8369. doi:10.1300/j082v23n04_08. 
  4. ^ а б Hinsch, Bret (1990). Passions of the cut sleeve : the male homosexual tradition in China. Berkeley. ISBN 0-520-06720-7. OCLC 20755546. 
  5. ^ Bullough, Vern L. (1976). Sexual variance in society and history. New York. ISBN 0-471-12080-4. OCLC 1958304. 
  6. ^ а б в Hinsch, Bret (1992-12-29). Passions of the Cut Sleeve: The Male Homosexual Tradition in China (на језику: енглески). University of California Press. ISBN 978-0-520-07869-7. 
  7. ^ Eskridge, William N. (1993). „A History of Same-Sex Marriage”. Virginia Law Review. 79 (7): 1419—1513. JSTOR 1073379. doi:10.2307/1073379. .
  8. ^ „Out of order: homosexuality in the Bible and the ancient Near East”. Choice Reviews Online. 37 (1): 37—0270—37—0270. 1999-09-01. ISSN 0009-4978. doi:10.5860/choice.37-0270. 
  9. ^ Ovid, Metamorphoses, 10.67–85
  10. ^ Michael Rocke (1997). Forbidden Friendships: Homosexuality and male Culture in Renaissance Florence,.  Oxford, 1996
  11. ^ Hubbard, T. K. (Spring–Summer 1998). „Popular Perceptions of Elite Homosexuality in Classical Athens”. Arion. 6 (1). . Pederasty was an ethical crux for the Greeks, even as homosexuality in general is an ethical and political crux in the present day. Its practitioners were often apologetic, its opponents censorious or derisive.
  12. ^ а б в „Cassius Dio — Epitome of Book 62”. penelope.uchicago.edu. Приступљено 2021-09-02. 
  13. ^ „Herodian of Antioch, History of the Roman Empire (1961), pp. 135–152. Book 5.”. www.tertullian.org. Приступљено 2021-09-02. 
  14. ^ „Varmus, Prof. Harold Eliot, (born 18 Dec. 1939), Lewis Thomas University Professor of Medicine, Cornell University, since 2015; Senior Associate Member, New York Genome Center, since 2015”, Who's Who, Oxford University Press, 2007-12-01, doi:10.1093/ww/9780199540884.013.u41002, Приступљено 2021-09-02 
  15. ^ Антонић, Слободан (18. 4. 2011). „„ИСТОПОЛНЕ ПОРОДИЦЕ“: ИЗАЗОВ ЗА НАУКУ” (PDF). Социолошки преглед. vol. XLV (2011), no. 1: 82. 
  16. ^ Roselaar, Saskia T. (2013-01-21), „The Concept of Conubium in the Roman Republic”, New Frontiers, Edinburgh University Press, стр. 102—122, ISBN 9780748668175, doi:10.3366/edinburgh/9780748668175.003.0006, Приступљено 2021-09-02 
  17. ^ „Books Received”. Ethics. 62 (3): 232—233. 1952. ISSN 0014-1704. S2CID 222445402. doi:10.1086/290844. 
  18. ^ а б Eskridge, William (1993-01-01). „A History of Same Sex Marriage”. Faculty Scholarship Series. 
  19. ^ Mora, Marion; Goodyear, Trevor; Marcellin, Fabienne; Shoveller, Jeannie; Di Beo, Vincent; Calzolaio, Chiara; Sogni, Philippe; Wittkop, Linda; Zucman, David (2020-09-24). „Life after hepatitis C cure in HIV‐infected people who inject drugs and men who have sex with men treated with direct‐acting antivirals in France: Health perceptions and experiences from qualitative and quantitative findings (ANRS CO13 HEPAVIH)”. Journal of Viral Hepatitis. 27 (12): 1462—1472. ISSN 1352-0504. PMC 7935320 Слободан приступ. PMID 32810905. doi:10.1111/jvh.13378. 
  20. ^ „Code of Justinian 5, 25.3”, The Roman Household, Routledge, 2013-01-11, стр. 77, ISBN 9780203133392, doi:10.4324/9780203133392-53, Приступљено 2021-09-02 
  21. ^ Boswell, John (1994). Same-sex unions in premodern Europe (1st изд.). New York: Villard Books. ISBN 0-679-43228-0. OCLC 29566628. 
  22. ^ „Are civil unions a 600-year-old tradition?”. EurekAlert! (на језику: енглески). Приступљено 2021-09-02. 
  23. ^ „Code of Canon Law: Table of Contents”. www.vatican.va. Приступљено 2021-09-02. 
  24. ^ „Galiciaé - Callón gaña o Vicente Risco de Ciencias Sociais cun ensaio sobre a homosexualidade na Idade Media”. 2011-03-05. Архивирано из оригинала 05. 03. 2011. г. Приступљено 2021-09-02. 
  25. ^ . 1998-12-05 https://web.archive.org/web/19981205014731/http://www.bway.net/~halsall/lgbh/lgbh-montaigne.txt. Архивирано из оригинала 05. 12. 1998. г. Приступљено 2021-09-02.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  26. ^ „Wording of same-sex marriage referendum published” (на језику: енглески). 2015-01-21. 
  27. ^ Walker, Dalton (2007-07-17). „Going Far From Home to Feel at Home”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-09-02. 
  28. ^ Branch, Legislative Services (2015-06-18). „Consolidated federal laws of canada, Civil Marriage Act”. laws-lois.justice.gc.ca. Приступљено 2021-09-02. 
  29. ^ Gardner, Carol Brooks (2009), „Boston Marriages”, Encyclopedia of Gender and Society, SAGE Publications, Inc., ISBN 9781412909167, doi:10.4135/9781412964517.n55, Приступљено 2021-09-02