Канаранг

Канаранг (персијски: کنارنگ‎) је била јединствена титула у сасанидској војсци, додељена заповеднику североисточне пограничне покрајине Сасанидског царства, Абаршахру (који обухвата градове Тус, Нишапур и Абивард). У византијским изворима се приказује као канарангес (грчки: χαναραγγης) и често се користи, на пример, Прокопије, уместо стварног имена власника.[1]

Титула је коришћена уместо конвенционалнијег марзбана, коју су носили остали персијски погранични чувари. Као и други марзбан, положај је био наследан. Прва породилаца која је поседовала ово звање (породица Канарангијан) забележена је за време владавине Јездигерда I (владао 399–421), али је пореклом потицала од неке пред-сасанидске, највероватније партске, династије. Они су уживали велики углед и велики ауторитет у североисточним пограничним државама Сасанидског царства, што се одражавало и на њихов прослављени опис у Шахнамеху великог персијског песника Фердовсија.[1][2]

Породица је била активна до самог краја Сасанидског царства. Човек зван Канара познат из арапских извора командовао је персијском лаком коњицом у одлучујућој бици код Кадисије, а извештава се да се његов син, Шахријар бин Канара, жестоко се борио пре него што је убијен.[3] Породица је касније забележена као помагач у муслиманском освајању Хорасана од Абд Алаха ибн Амира и награђена је правом да покрајину Тус и половину провинције Нишапур држи под својом контролом.[4]

Списак носилаца звања

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Houtsma (1983), p. 975
  2. ^ Pourshariati 2008, стр. 266–267
  3. ^ Pourshariati 2008, стр. 232–233, 269
  4. ^ Pourshariati 2008, стр. 272, 275–276
  5. ^ Pourshariati 2008, стр. 267–268
  6. ^ Pourshariati 2008, стр. 268–269
  7. ^ Pourshariati 2008, стр. 269

Литература

[уреди | уреди извор]