Консултативна психијатрија

Консултативна психијатрија
Класификација и спољашњи ресурси
MeSHD003158

Консултативна психијатрија је област психијатрије која се бави дијагнозом, лечењем, проучавањем и превенцијом психичких поремећаја код физички оболелих болесника хоспитализованих на непсихијатријским (соматским) одељењима.[1] Настала је из захтева времена, када је психопатологија на свим „соматским” одељењима општих и специјалних болница, све више раширена.[2] Имајући у виду да се код великог броја болничког лечења соматских болесника у току терапије јављају психијатријски симптоми, присуство консултативне психијатрије постало је веома значајно и у другим медицинским областима, како са стручно-методолошког, тако и са економског становишта због њихове исплативости.[3]

У најширем смислу гледано, у консултативној психијатрији, психијатар је део медицинског тима који даје специфични допринос свеукупном и успешнијем лечењу болесника.[3]

Истортија

[уреди | уреди извор]

Историјски гледано све је почело од размишљања да снажне емоције (бес, страх, жалост) могу изазвати телесна обољења. Ово размишљање владало је још код Хипократа, Сократа и других античких лекара и великих мислилаца.[4] П У средњовековном исламу у делима Персијских психолога - лекара Ахмеда Ибн Сахл ал Балкија (Ahmed ibn Sahl al-Balkhi) (934) и Хали Абаса (994) налазимо прва размишљања о настанку болести као последици интеракције ума и тела. Оба лекара су схватила како физиолошке и психолошке функције у телу болесдника могу да имају утицај једна на другу. До ових сазнања они су дошли на основу утврђивања разлике између болесдника који су били физички и ментално здрави и оних који су били физички и ментално болесни.[5]

Немачки лекар Јохан Хајнрот био је међу првима који је 1818. године употребио нови термин: психосоматски поремећај у покушају да објсни психогени удео у настанку инсомније. Он говори о сомато — психичким поремећајима који представљају психичке, пратеће, манифестације телесних обољења.[6].

Од тада требало је да прође више од сто година да се сазнања о овој болести обогате новим истраживањима у медицини, мада су размишљања о психосоматским поремећајима била пристуна и континуирано негован у неким традиционалним медицинским системима (нпр ајурведска медицина).[7]

За зачетника консултативне психијатрије сматра се Едуард Билингс, који је током 40-тих година 20. века, утврдио за болеснике које је, поред њихових лекара, лечио и психијатар, да су лежали 12 дана краће од осталих са сличним тегобама, али без консултативне помоћи психијатра.[8]

Следећа два открића у медицини била су од великог значаја за боље разумевање и схватање како се то психички чиниоци уплићу у телесно реаговање и како се телесно реаговање враћа у своме дејству на психу, стварајући понекад затворени, „зачарани“ круг, лат. Circulus vitiosus, у коме је болесник заробљен својом болешћу. Једно од ових открића је: психоаналитичко — потекло из области истраживања људске психе, док је друго потекло из области физиологије аутономног нервног система.[6]

Неколико новијих студија, које су се бавиле заступљеношћу психијатријских дијагноза код болесника болнички лечених на непсихијатријским одељењима, кроз праћење рада консултативних психијатријских служби, потврдио је значај присуства консултативне психијатрије у другим медицинским областима, како са стручно—методолошког (мултидисциплинаран начина лечења), тако и са аспекта односа уложеног и добијеног.[9]

Општа разматрања

[уреди | уреди извор]
Консултативна (саветодавна) психијатрија

Некада је у медицини употребљаван појам консултативна (саветодавна) психијатрија — у оквиру које је психијатар на позив лекара других специјалности одлазио да прегледа телесног болесника који испољавао психичке сметње, да савет и одреди терапију.

Консултативна психијатрија

Данас се уместо консултативног „упада на територију других служби” — користи израз консултативна психијатрија, која је на граници између психијатрије и соматске медицине. Као субспецијализација она се развила у оквиру психијатрије, и обухвата следеће области:[1]

  • клиничку праксу,
  • едукацију,
  • истраживање.

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

Деменција и делирнантна стања често се срећу код различитих соматских болесника, нарочито у болничким условима. Посебно осетљиво питање је питање самоубилачких идеја у соматских (нпр онколошких) болесника.

Владимир Адамовић наводи прилично песимистичну — али реалистичну статистику према којој око 75% психосоматских болесника не увиђа или не жели да види емотивнi поремећај који је изазвао тешку болест. Очигледно узрок томе је културолошка клима у нашој нацији у којој и даље превладава „магијски тип мишљења” без осећаја за интроспекцију и обраћање пажње на духовни и психолошки чинилац као доминантан у животу здравог као и болесног човек.[10]

Преваленца психијатријских симптома у хоспитализованих соматских болесника креће се између 10 и 50% (3—5% у хируршким одељењима) у односу на то које се соматске или неуролошке болести посматрају.[11]

Најчешће постављана дијагноза током консултативних прегледа је дијагноза хроничног психоорганског синдрома, што говори у прилог чињеници да су когнитивни поремећаји главно подручје рада консултативне психијатрије.[12]

Значај и потребе

[уреди | уреди извор]

Хоспитализација само по себи је стресни догађај који може у неким случајевима узнемирити болесника нарушити његову равнотежу ума и тела или погоршати клиничко стање пацијената који пате од психијатријског коморбидитета.[13]

Имајући у виду наведено консултативна психијатрија (која је заправо субспецијалност психијатрије), данас добија све више на значају обзиром, да јој се све учесталије са захтевима за стручно мишљење јављају бројни здравствени стационарни и установа које кроз мултидисциплинарни приступ лечењу соматских болесника траже и консултативно мишљење психијатрије.[7]

Данас се без конултативне психијатрје не може замислити рад у јединицама ургентне медицине, интензивној нези, на онколошком одељењу, клиници за лечење бола, као и свим другим одљењима на којима се лече болесници са соматским тегобама, без стручне помоћи консултативног психијатра.

Треба имати у виду и да консултативни психијатар у медицинском тиму не лечи само могуће психичке проблеме болесника, већ се бави и превенцијом психичких поремећаја и многоструким психолошким интервенцијама између болесника његове породице и терапијског тима.

Такође без специјализоване обуке медицинско особља из области консултативне психијатрије не могу се правовремено препознати психолошки проблеми болесника, што утиче на рано одлагање интервенција.[14] У таквим условима, за разлику од лекара соматичара, консултативни психијатар је у стању да:

  • подигне свест међу особљем здравствених служби
  • побољша рано откривање психолошких проблема код пацијената, који трпе штетне последице у односу на дужину боравка у болници,
  • постигну добробит за успешније излечење болесника.

Консултативна психијатрија међутим, и даље треба развијати клиничке и истраживачке стандарде који су у складу са трендом у медицини заснованој на доказима, јер су за успостављање квалитативних параметара потребни не само стечено знање већ и иновативни методолошки алати.[15]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Adamović V. Psihosomatska medicina i konsultativna psihijatrija: priručnik za klinič- ku praksu. Beograd: Službeni list SCG. 199–300.
  2. ^ „Consultation-Liaison Psychiatry”. www.psychiatry.org. Приступљено 2021-02-03. 
  3. ^ а б Diligenski V. Psihijatrija u drugim granama medicine XXXIII Oktobarski zdravstveni dani - Sažeci radova Medicinski časopis 2008; 42(1) Supplement 1. стр. 11-12
  4. ^ Zorić D, Bjelica AL, Kovačević-Petljanski V. Psihosomatika - koncept, istorijat, savremeni trendovi. Aktuelnosti iz neurologije, psihijatrije i graničnih područja. . 11 (2). 2003: 71—76.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  5. ^ Nurdeen Deuraseh and Mansor Abu Talib (2005). „Mental health in Islamic medical tradition”. The International Medical Journal. 4 (2): 76—79. 
  6. ^ а б Владета Јеротић. „Човек и његов идентитет, Општи део”. Основи психосоматске медицине. 
  7. ^ а б Pieringer W, Meran JG, Stix P, Fazekas Ch (2002). „Psychosomatic medicine-historical models and current theories”. Wien Med Wochenschr. 152 (19-20): 488—94. 
  8. ^ Billings, E. G.; McNary, W. S.; Rees MH. (1937). „Financial importance of general hospital psychiatry to hospital administrator”. Hospitals. 11: 40—44. .
  9. ^ Cavanaugh, S.; Milne, J. (1995). „Recent changes in consultation-liaison psychiatry. A blueprint for the future”. Psychosomatics. 36 (2): 95—102. PMID 7724722. doi:10.1016/S0033-3182(95)71678-4. .
  10. ^ Vladimir Adamović, Psihosomatska medicina i konsultativna psihijatrija - priručnik za kliničku praksu, Službeni glasnik SCG, Beograd, 2005, str 476.
  11. ^ Ignjatović Ristić D, Đukić Dejanović S, Ravanić D, Petrović D, Nikoliž Labović S, Đoković D, Lazareviž J, Radmanović B KONSULTATIVNI PREGLEDI PSIHIJATRA U VIŠEGODIŠNJEM PERIODU, XXXIII Oktobarski zdravstveni dani - Sažeci radova, Medicinski časopis 2008; 42(1) Supplement 1 str.18-19.
  12. ^ Nebojša Popović Marina Ilić, Konsultativni psihijatrijski pregledi pacijenata hospitalizovanih u Opštoj bolnici Užice Приступљено: 23. 4.4 2018.
  13. ^ Smith, Graeme C. (2009). „From Consultation–Liaison Psychiatry to Integrated Care for Multiple and Complex Needs”. Australian & New Zealand Journal of Psychiatry. 43 (1): 1—12. PMID 19085523. S2CID 21453012. doi:10.1080/00048670802534358. 
  14. ^ Strain, James J.; Blumenfield, Michael (2008). „Challenges for Consultation–Liaison Psychiatry in the 21st Century”. Psychosomatics. 49 (2): 93—96. PMID 18354060. doi:10.1176/appi.psy.49.2.93. 
  15. ^ Mays, Nicholas; Pope, Catherine; Popay, Jennie (2005). „Systematically reviewing qualitative and quantitative evidence to inform management and policy-making in the health field”. Journal of Health Services Research & Policy. 10: 6—20. PMID 16053580. S2CID 7048818. doi:10.1258/1355819054308576. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Stanković Ž, Ilić I, Milovanović S. Specifič-nosti psihijatrijskih konsultacija kod hospitalizovanih gerijatrijskih pacijenata – prikaz devetomesečnog retrospektivnog praćenja. Engrami. 28: 27—38. 2006.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • Malkasian, D. R.; Diamond, M. C. (2008). „The effects of environmental manipulation on the morphology of the neonate rat brain”. Neuroscience. 2 (4): 161—164. PMID 5161309. doi:10.3109/00207457109146998. .
  • Rockwood, K.; Cosway, S.; Carver, D.; Jarrett, P.; Stadnyk, K.; Fisk, J. (1999). „The risk of dementiaand death affter delirium”. Ae Ageing. 28 (6): 551—556. PMID 10604507. doi:10.1093/ageing/28.6.551. .
  • Skakić O, Trajanović Lj. Konsultativni psihijatrijski pregledi hospitalizovanih pacijenata–prikaz dvanaestomesećanog retrospektivnog praćenja. Med Pregl 2009:LXI (11-12): 569-572.
  • Euba, R. (2005). „Negative behaviours as the reasonfor referral to a liaison old age psychiatrist”. Journal of psychiatry. .
  • Jaffe, M. J.; Primeau, F.; McCusker, J.; et al. (2005). „Psychiatric outpatient consultation for seniors. Perspectives of family psysicians, consultantsand patients/family: s descriptivestudy.”. BMC Fam Pract: 6—15. 
  • Clarke, David M.; McKenzie, Dean P.; Smith, Graeme C. (1995). „The recognition of depression in patients referred to a consultation-liaison service”. Journal of Psychosomatic Research. 39 (3): 327—334. PMID 7636776. doi:10.1016/0022-3999(94)00127-Q. 
  • Cavanaugh, S.; Clark, D. C.; Gibbons, R. D. (1983). „Diagnosingdepression in the hospitalized medically”. Psychosomatics. 24 (9): 809—815. PMID 6647726. doi:10.1016/S0033-3182(83)73151-8. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]