Лазар Трифуновић

Лазар Трифуновић
Петар Омчикус, Портрет Лазара Трифуновића, 1973
Лични подаци
Датум рођења(1929-01-14)14. јануар 1929.
Место рођењаБеоград, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти23. јул 1984.(1984-07-23) (55 год.)
Место смртиПариз, Француска

Лазар Трифуновић (Београд, 14. јануар 1929 — Париз, 23. јул 1983) био је српски историчар уметности, ликовни критичар и професор Универзитета у Београду.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Основну школу и гимназију похађао је у Београду, дипломирао историју уметности 1955. на Филозофском факултету, на коме је 1960. докторирао са темом „Српско сликарство у првој половини XX века“. На Филозофском факултету у Београду је асистент од 1957. године а 1976. изабран је за редовног професора Историје модерне уметности.

У времену 1962 – 1968. године био је директор Народног музеја у Београду. Оснивач је и једно време директор Савремене галерије у Нишу.

Био је ликовни критичар скоро три деценије. Још као студент почео је да објављује текстове у „Видицима“ и „Народном студенту“. објављујући текстове у НИН-у, Политици, Уметности (где је био главни и одговорни уредник) и другим часописима и листовима.

Био је члан и председник Југословенске секције AICA (Међународно удружење уметничких критичара).

Делатност

[уреди | уреди извор]

Лазар Трифуновић је стручно деловао у две основне области: као историчар (модерне) уметности и ликовни критичар, уз то и као професор Модерне уметности на београдском Универзитету и музеолог као директор Народног музеја и оснивач и директор Галерије савремене уметности у Нишу.

Трифуновић је био оснивач катедре за Модерну уметност на Филозофском факултету у Београду где је предавао историју модернизма до краја живота. Увео је методологију проучавања српске модерне уметности на основама француске историјско-уметничке науке коју је изнео у капиталном, синтетичком делу „Српско сликарство 1900-1950“ објављеном 1973. а које је настало из његове докторске дисертације 1960. године. Друго, веома важно дело Лазара Трифуновића је антологија „Српска ликовна критика“ објављена 1967. у којој је први пут дат систематизован преглед историје српске уметничке критике од њених почетака до краја шесте деценије. Овим двема књигама Трифуновић је поставио темеље научног изучавања модерне српске уметности и ликовне критике.

Као ликовни критичар редовно је писао за бројне дневне и недељне новине, стручне часописе и друге публикације у којима је пратио текући ликовни живот. Започео је као позоришни критичар да би убрзо, током шесте деценије постао најутицајнији уметнички критичар у времену током кога се бавио тумачењем нових појава на нашој уметничкој сцени. Као критичар НИН-а од 1959. до 1963. године посебно се истакла његова ангажованост у овој области када је јасно раздвајао уметничке од неуметничких појава. Управо у том периоду забележена је и његова зенитна критичарска активност јер је као критичар и историчар београдског енформела написао неке од највреднијих страница српске уметничке критике и теорије уопште, на пример, изложба „Београдски енформел (млади сликари)“ 1962. и изложба и студија „Енформел у Београду“ 1982.

Значајан допринос дао је и као музеолог будући да је бројне иновације унео у делатност Народног музеја у Београду и Галерији савремене уметности у Нишу у којима је био директор. Иако најмлађи директор ове најстарије музејске установе у Србији Трифуновић се није устручавао да унесе новине које су често наилазиле на оштре отпоре академске и уметничке јавности. Држећи се идеје да се и музеологија, као и друге друштвене науке, развија, он је у делатност Народног музеја уносио специфичности које су претходиле потоњим променама у многим музејским институцијама код нас. Изменио је начин рада и организацију ове куће, на нов начин периодизовао је историју српске уметности, променио је поставку примерену том времену, подстицао је кустосе да се много ангажованије поставе према изложбеној делатности итд. На нове основе поставио је саму заштиту културних добара и њихово публиковање итд. Успео је чак за свог мандата и да адаптира ову зграду (1964-1966) чиме је омогућио живљу активност и већи утицај ове установе у јавном животу.

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Књиге

[уреди | уреди извор]

Предговори каталога (избор)

[уреди | уреди извор]
  • 1962 Београдски енформел (млади сликари), Културни центар, Београд
  • 1965 Сава Шумановић, Народни музеј, Јајце
  • 1967 Асоцијативно сликарство, лирска апстракција, енформел, III тријенале ликовне уметности, Музеј савремен уметности, Београд
  • 1969 Ангажована уметност Србији, у Ангажована уметност у Југославији 1919-1969, Словењ Градец
  • 1970 Видови савремене апстракције, IV тријенале ликовне уметности, Музеј савремене уметности, Београд
  • 1974 Између аниме и логоса, Младен Србиновић, Галерија Културног центра Београд, Београд
  • 1976 Од носталгије за завичајем до поетског доживљаја, Богић Рисимовић, Галерија Кулурног центра, Београд
  • 1978 Коса Бокшан, Ликовна галерија Културног центра Београда, Београд
  • 1982 Енформел у Београду, Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд
  • Савремена уметност у Југославији, Београд

Студије и критике (избор)

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Литература (избор)

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Функције у институцијама културе
Директор Народног музеја Србије
1962–1969