Лермит—Дуклоова болест | |
---|---|
Класификација и спољашњи ресурси | |
Специјалност | онкологија |
OMIM | 158350 |
MeSH | D006223 |
Диспластични ганглиоцитом церебелума, познат и као Лермит—Дуклоов синдром или Лермит—Дуклоова болест, редак је споро растући тумор малог мозга, ганглиоцитом који се понекад сматра хемартомом. Карактерише се дифузном хипертрофијом грануларног слоја малог мозга. Често је повезан са Кауденовим синдромом.[1] Први су га описали Жак Жан Лермит и П. Дукло 1920. године.[2]
Главни клинички знаци и симптоми укључују:
Пацијенти са Лермит—Дуклоовим синдромом и Коуденовим синдромом могу имати више израслина на кожи. Тумор, иако бенигни, може да изазове неуролошке повреде, укључујући абнормалне покрете.
Код Лермит—Дуклоове болести, кора малог мозга губи своју нормалну архитектуру и формира хемартом. Тумори се обично налазе на левој страни малог мозга, и састоје се од абнормалних хипертрофичних ганглијских ћелија, које су донекле сличне Пуркиње ћелијама. Количина беле масе малог мозга је смањена.
Како и код Коуденовог синдрома, пацијенти са Лермит—Дуклоовим синдромом често имају мутације у ензимима укљученим у AKT/ПКБ сигнални пут, који игра важну улогу у расту ћелија. Мутације у PTEN gену на хромозому бр. 10q доводе до повећане активности АКТ и mТОР путева.
Лечење није неопходно код асимптоматских пацијената. Симптоматски пацијенти могу имати користи од хируршког одстрањивања тумора. Потпуно уклањање тумора обично није потребно и може бити отежано због локације тумора.
Лермит—Дуклоов синдром је ретко обољење; око 222 случаја су регистрована у медицинској литератури.[3] Симптоми болести најчешће се испољавају у трећој и четвртој деценији живота, иако болест може да почне у било ком узрасту. Мушкарци и жене су једнако изложени, и не постоји очигледан географски патерн.
Болест су први пут описали 1920. године Лермит и Дукло.[4]
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |