Марине Петросјан

Марине Петросјан
Մարինե Պետրոսյան
Mariné Petrossian
Лични подаци
Датум рођења(1960-08-16)16. август 1960. (64 год.)
Место рођењаЈереван, Совјетски Савез
НационалностЈерменка
Занимањепесникиња, есејиста и колумниста
Књижевни рад
Језик стварањајерменски
Званични веб-сајтhttp://marinepetrossian.com/

Марине Петросјан (јерменски:Մարինե Պետրոսյան, Mariné Petrossian) јерменска је песникиња, есејиста и колумниста.

Песникиња

[уреди | уреди извор]

Почетак књижевне каријере Марине Петросјан се десио у време распада Совјетског Савеза. Њена прва књига је објављена у Јеревану 1993. године, само две године након што је бивша совјетска република Јерменија постала независна.

Песме из ове књиге превео је Вахе Годел на француски, а 1995. француска издавачка кућа Editions Comp’Act објавила је дело Марине Петросјан под називом „Ја ћу донети камење” J’apporterai des pierres. Охрабрена успехом књиге (позитивна критика, између осталог, објављена је у Монду[1]) издавачка кућа Editions Comp’Act ускоро је објавила и другу књигу Марине Петросјан, „Ереван”, 2003. године.

Од тада, Петросјан је објавила још четири тома поезије у Јерменији.

Током 2015. године, аргентинска издавачка кућа Audisea објавила је њену књигу „Пуцао је” Disparó el arma, која садржи песме преведене на шпански од стране Алис Тер-Гевондијан. Промоција књиге одржана је у Народној библиотеци Аргентине и угледни лист Página/12 позвао је Марине Петросјан на интервју.[2]

Петросјан је Аутор стажиста у уметничкој резиденцији Ђераси, у Вудсајду, Калифорнија, како Уметник лауреат Унескове-Ашберг стипендије (2005); у Q21, у Музејској четврти у Бечу (2013); као и у Интернационалном центру за уметности Оми, Њујорк (2015).

Марине Петросјан самостално преводи своју поезију на енглески језик. Неки од њених превода могу се наћи у „Транскрипту”, европској онлајн бази података међународних књижевних дела, као и у „Девијацији”, антологији савремене јерменске књижевности[3]

Есејиста

[уреди | уреди извор]

Есеј под називом „Антипоезија, или Када песник не тражи алиби”[4] покренуо је интензивне дискусије у јерменским књижевним круговима. У овом есеју, Петросјан говори о „антипоезији” - поезији која не изгледа као поезија и која изазива преовлађујући појам поезије - за коју се тврди да је водећи правац у савременој јерменској поезији.

Марине Петросјан је изузетно позната у Јерменији и као колумниста. Током 2007-2009, у периоду напетих политичких дешавања пре и после јерменских председничких избора 2008. године, водила је недељну колумну у новинама Хаикакан јаманак (Јерменски Тајмс), главном опозиционом листу. Њени есеји о политичким питањима дана имали су значајно велики број читалаца и створили су од ње јавну личност у Јерменији. Многи ТВ програми позвали су је да коментарише о јавним питањима.[5][6] Ови есеји касније су сакупљени у њеној књизи „Црвени постер” (2011). Године 2007, Петросјан је добила награду Тигран Хајрапетјан за есеј „Зашто рату нема краја”.

Дела

[уреди | уреди извор]
  • Բանաստեղծություններ, առաջին գիրք (Песме, Прва књига) Cossu, 1993
  • J’apporterai des pierres, Editions Comp’Act, 1995, coll. Morani. 1995. ISBN 978-2-87661-117-7.
  • Կանոնական պատմություններ (Канонске приче), Zangak publishers, 1998
  • Erevan, Editions Comp’Act, coll. Polygraphe. 2003. ISBN 978-2-87661-269-3.
  • Հայաստանի ծովափին (На јерменској обали), actual art publishers. 2006. ISBN 978-99941-801-1-0.
  • Una vegada a l’hivern (Песме Марине Петросјан и Тиграна Паскевичјана на каталонском језику), Institució de les Lletres Catalanes. 2008. ISBN 978-84-96716-95-7.
  • Կարմիր աֆիշ (Црвени постер) actual art publishers. 2011. ISBN 978-9939-816-22-7.
  • Սալաթ կրակոցներով (Салата са пуцњима) actual art publishers. 2011. ISBN 978-9939-816-23-4.
  • Ատրճանակը կրակեց (Пиштољ је опалио), actial art publishers. 2014. ISBN 978-9939-816-54-8.
  • Disparó el arma, audisea. 2015. ISBN 978-987-45617-2-5.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Patrick Kéchichian, «Fleur épineuse». Le Monde des Livres, 22.09.1995
  2. ^ „"La escritura puede ser un arma": La poeta Armenia Marine Petrossian presenta su libro Disparó el arma. Por Silvina Friera. Página/12, martes, 25 de agosto de 2015”. . Приступљено 08.09.2016
  3. ^ ISBN 978-99941-2-188-5.
  4. ^ Անտիպոեզիա, կամ երբ բանաստեղծը չի փնտրում ալիբի (Antipoetry, or When the Poet Does not Seek an Alibi): Գրական թերթ, #10, 4 օգոստոս, 2000թ.
  5. ^ „Debate on proposed changes to Constitution, Kentron TV, "Armenian Friday" program”.  18 September 2015. Приступљено 08.09.2016
  6. ^ „On Literature and Politics, Kentron TV, Urvagic Talk-Show, Feb 18, 2011”.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ) Part 1, Part 2. Приступљено 08.09.2016

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]