Мирко Ђорђевић

Мирко Ђорђевић
Мирко Ђорђевић
Лични подаци
Датум рођења(1938-11-29)29. новембар 1938.
Место рођењаБрод, Краљевина Југославија
Датум смрти18. април 2014.(2014-04-18) (75 год.)
Место смртиШимановци, Србија
Књижевни рад
Најважнија дела„Ратни крст српске цркве“
„Српска органистичка мисао“
„Сјај и беда утопије“
НаградеНаграда Констатин Обрадовић
Награда Душан Богавац

Мирко Ђорђевић (29. новембар 1938 — 18. април 2014)[1] био је српски професор књижевности, књижевник, преводилац и публициста.[2][3][4]

Ђорђевић је познат по критици веза Српске православне цркве са национализмом. Залагао се за одвајање цркве од државе и за темељне реформе Српске православне цркве. Иако је у јавности био познат као социолог религије, верски аналитичар и стручњак за верска питања, у црквеним круговима је често био оспораван и наглашавано је да нема формално социолошко или теолошко образовање.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Мирко Ђорђевић је рођен 29. новембра 1938. у Броду код Црне Траве, у јужној Србији. Школовао се у Београду. Магистрирао компаративну књижевност.[5] Поводом Ђорђевићеве љубави према читању, поштоваоци кажу да је то код њега „додирнуло ивицу патолошког феномена”.[6] Објавио је неколико књига и више текстова у многим новинама и часописима.[5]

Био је члан Друштва књижевника Србије, које је напустио у знак протеста после разарања Вуковара крајем 1991. године и са још неколико колега основао Форум писаца.[6]

Био је један од уредника листа „Република”.[6] Редовно је сарађивао у листу Данас. Учествовао је на двадесетак симпозијума и научних скупова, како је говорио, „од Ватикана до Париза”.[6] Његови радови социјално-религијске проблематике су преведени на неколико језика, укључујући и дански језик.[6] Превод романа Романа Гуља „Азеф” посветио је својој унуци.[6]

Крајем октобра 2002. био је један од девет интелектуалаца који су упутили јавности Србије апел у којем позивају на супротстављање радикалном национализму и популизму.[7] 2003. је приредио књигу „Српска конзервативна мисао” која говори о великој присутности светосавских органицистичких идеја у Србији.

Око поноћи 17. маја 2006. на његову спаваћу собу у породичној кући су бачене каменице. Починиоци никада нису пронађени. Медији су претпостављали да су повод за напад била његова критика злоупотребе религије и цркве. Ђорђевић је сматрао да је инцидент у вези са његовим гостовањем у емисији о Николају Велимировићу на РТС-у 15. маја. Више организација је осудило овај напад.[8]

2007. године му је додељена награда „Констатин Обрадовић”.[9] 2008. је добио новинарску награду „Душан Богавац”, коју Независно удружење новинара Србије додељује за етику и храброст.[10] Жири је у образложењу навео да у „црквеним, политичким, научним, новинарским и друштвеним круговима његови натписи подстичу на дијалог, а сам Мирко Ђорђевић је најбољи пример у јавности како се води толерантан, модеран и цивилизован дијалог. Ђорђевићеви коментари и аналитички текстови одликују се изразитим критичким приступом, ауторитетом врсног познаваоца проблема и храброшћу да се без одлагања прихвати најактуелнијих тема”, наводи се у образложењу жирија и додаје „да у начину обраде тема Ђорђевић на најбољи начин спаја научну заснованост и питак новинарски стил”.

Преко 40 година је провео у браку са Миром, са којом је имао двоје деце — кћерку и сина.[6] Живео је у Шимановцима у Срему.

Дела

[уреди | уреди извор]

Објавио је десетине есеја и књига, између осталих:

  • Осмех богиње Клио (1986)
  • Српска страна рата (1996)
  • Повратак проповедника (1996)
  • Знаци времена (1998)
  • Слобода и спас: хришћански персонализам (1999)
  • Ратни крст српске цркве (2001)
  • Легенда о трулом Западу (2001)
  • Српска органистичка мисао (2003)
  • Сјај и беда утопије (2006)
  • Балканска лађа у олуји: црквено-политичке теме (2010)
  • Пендрек и прашина (2013)

Ставови

[уреди | уреди извор]

Критика цркве

[уреди | уреди извор]

Ђорђевић је сматрао да је утицај СПЦ као политичке снаге у друштву огроман.[5] Веровао је да су водећи људи СПЦ данас следбеници Николаја Велимировића и Јустина Поповића и, који су својим конзервативним схватањима у сукобу са тековинама модерног друштва.[11] Напомињао је да унутар СПЦ постоје и они који су за екуменски дијалог, док други остају „заробљеници етнофилетизма”.[12] Заступао је став да се услед срастања СПЦ и државе заборавља да је мисија Цркве евангелизација, а не клерикализација[13] и да је Црква спасењска установа а не политичка организација.[14]

Зна се већ вековима да клерикализација наноси огромну штету друштву, али се мање зна, или се то неће рећи, да клерикализација наноси још већу штету Цркви.[15]

Ђорђевић је веровао да је Српска православна црква одиграла битну улогу у довођењу Милошевића на власт својом идеолошком логистиком, којом је замењена некадашња комунистичка реторика. Сматрао је да су се 1989. срели Милошевићев политички национализам и етнофилетизам.[5] Током Милошевићевог говора на Газиместану, вијорили су се заједно црквени барјаци са крстом и комунистички са српом и чекићем.[16] Наводио да је Црква данас заузела место доминантног политичког фактора какав је у једнопартијском систему био Централни комитет.[17]

Коментаришући благосиљање егзекутора уочи масакра у Сребреници, Ђорђевић је изјавио да Српска православна црква „није била само сведок већ и саучесник у минулом рату” и да је време да се суочи са прошлошћу, што је и њена хришћанска обавеза.[18] Он је предлагао да српски патријарх са свештенством крене пешице од Зворника према Сребреници и јавно се извини народу тамо.[19]

Сматрао је да су Српској православној цркви неопходне темељне реформе.[20]

Историјски Исус

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: историјски Исус

Мирко Ђорђевић је био један од ретких библијских критичара у Србији који је писао историјском Исусу. Сматрао је да је Исус био Син Божији, „колико и сви ми други”, и напомиње да је он за себе говорио Син човечји, и да је то једина титула коју је признавао. Није узимао за озбиљно приче о разним чудима, попут ходања по води и левитирања, али је говорио да је „овај младић из Назарета” ипак учинио највеће чудо пробудивши другима наду. Веровао је да је Исус био у љубави са Маријом Магдаленом.[21]

Жестоко је критиковао појаву антисемитизма међу хришћанима, подсећајући да су Исус и сви апостоли били Јевреји.[22]

Награде

[уреди | уреди извор]

Мирко Ђорђевић је добитник следећих награда и признања:[2]

  • Награда „Константин Обрадовић” за унапређивање и ширење културе људских права (2007),
  • Награда „Душан Богавац” за етику и храброст (2008),
  • „Вукова повеља” за врхунска остварења у истраживању националне културе и педагошке баштине (2008),
  • Награда за толеранцију међу народима Војводине (2009).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Преминуо Мирко Ђорђевић”. Блиц. Приступљено 5. 2. 2019. 
  2. ^ а б Умро социолог религије Мирко Ђорђевић
  3. ^ Preminuo Mirko Đorđević
  4. ^ Preminuo verski analitičar Mirko Đorđević
  5. ^ а б в г Razgovor s profesorom Mirkom Đorđevićem Архивирано на сајту Wayback Machine (6. март 2018), Приступљено 13. април 2013.
  6. ^ а б в г д ђ е „Ličnost Danas: Mirko Đorđević”. Danas.rs. Архивирано из оригинала 23. 09. 2015. г. Приступљено 10. 2. 2012. 
  7. ^ „Grupa književnika uputila pismo upozorenja javnosti”. B92.net. 29. октобар 2002. Приступљено 10. 2. 2012. 
  8. ^ „Kamenovana kuća Mirka Đorđevića”. B92.net. 17. мај 2006. Приступљено 10. 2. 2012. 
  9. ^ „Nagrada Konstatin Obradović”. Bgcentar.org.rs. Приступљено 23. 4. 2014. 
  10. ^ „Mirku Đorđeviću nagrada „Dušan Bogavac”” (на језику: (језик: српски)). Rts.rs. 21. октобар 2008. Приступљено 10. 2. 2012. 
  11. ^ „U srednjem smo veku sa ovakvim sveštenstvom”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Архивирано из оригинала 07. 01. 2011. г. Приступљено 10. 2. 2012. 
  12. ^ Mirko Đorđević, Slavlje s povodom i ćutanje s razlogom
  13. ^ Država i crkva — smetnje na vezama
  14. ^ SPC — borba za nasleđe i mnogo nagađanja
  15. ^ Beda klerikalizacije
  16. ^ „Zašto se u crkvi šapuće, II epizoda”. B92.net. 19. мај 2005. Приступљено 5. 3. 2018. 
  17. ^ „Crkva umesto komiteta”. Danas.rs. Приступљено 10. 2. 2012. 
  18. ^ „Jeromonah Gavrilo blagosiljao „škorpione” pre odlaska u Srebrenicu”. B92.net. 4. јун 2005. Приступљено 10. 2. 2012. 
  19. ^ Zašto se u crkvi šapuće? (drugi deo)
  20. ^ Đorđević, Mirko. „Mirko Đorđević, U Crkvi crta nije podvučena”. Politika.rs. Приступљено 10. 2. 2012. 
  21. ^ Mala glosa o hlebu i vinu
  22. ^ Mirko Đorđević, Uskrs

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]