Мирослав Крстић | |
---|---|
![]() Крстић 2021. године | |
Лични подаци | |
Датум рођења | 14. септембар 1964. |
Место рођења | Пирот, СФРЈ |
Универзитет | Електротехнички факултет Универзитета у Београду Универзитет Калифорније, Санта Барбара |
Занимање | Професор и проректор за науку Универзитета Калифорније у Сан Дијегу |
Научни рад | |
Ментори | Петар Кокотовић |
Награде | Инострани члан Српске академије наука и уметности (САНУ) Richard E. Bellman Control Heritage Award Медаља Руфус Олденбургер Друштва америчких машинских инжењера ASME Reid Prize награда Друштва за индустријску и примењену математику (SIAM) |
Званични веб-сајт | |
http://flyingv.ucsd.edu |
Мирослав Крстић (Пирот, 14. септембар 1964) је професор, теоретичар управљања (аутоматичар), проректор за науку и директор истраживачког центра за контролне системе на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу.[1]
Познат је по свом доприносу управљању системима са расподељеним параметрима и кашњењем,[2] управљању адаптивним и стохастичким нелинеарним системима, и оптимизацији без модела. Крстићеви доприноси у технолошким применама аутоматике укључују области производње полупроводника, токамак нуклеарних фузионих реактора, акцелератора елементарних честица, спектроскопске анализе стена на Марсу, литијумских батерија, мотора са унутрашњим сагоревањем и експлоатације нафте.
По студији рангирања 100.000 водећих светских научника (Ioannidis JPA, Baas J, Klavans R, Boyack KW (2019) A standardized citation metrics author database annotated for scientific field. PLOS Biology 17(8): e3000384.), чији су аутори са универзитета Стенфорд, Крстић је највише рангирани научник пореклом из Србије.
Рођен је 14. септембра 1964. године у Пироту. Након завршетка Пиротске гимназије 1983. године као ученик генерације, завршио је Електротехнички факултет у Београду 1989., а магистрирао и докторирао на Универзитету Калифорније у Санта Барбари 1994. године[1] код професора Петра Кокотовића са наградом за најбољу дисертацију године на Универзитету.
У периоду од 1989—1991 радио је као асистент за аутоматику на Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду, а од 1995—1997. године био је професор Универзитета Мериленд.[1]
Од 1997. године професор је Факултета за машинство и ваздухополоство Универзитета Калифорније у Сан Дијегу.[1] Године 2006. основао је Центар за системе управљања и динамику, а од 2012. године је проректор за науку.
Инострани је члан Српске академије наука и уметности (САНУ), избран на изборној скупштини 2018.[1], и Академије инњежерских наука Србије (АИНС) од 2015.
Крстић је међу најцитиранијим истраживачима у аутоматици на основу Scopus и Google Scholar база података, са Н-индексом преко 110.
Изабран је у звање Fellow следећих седам научних удружења: Institute of Electrical and Electronic Engineers (IEEE), American Society of Mechanical Engineers (ASME), Society for Industrial and Applied Mathematics (SIAM), American Association for the Advancement of Science (AAAS), International Federation for Automatic Control (IFAC), Institute of Engineering and Technology (IET) и American Institute of Aeronautics and Astronautics (AIAA)
Добитник је следећих награда:[1]
Крстић је аутор преко 400 радова у научним часопима, преко 470 на конференцијама са рецензијом, и следећих петнаест књига: