Митрополит карловачки Софроније
| Софроније (Подгоричанин) | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Митрополија | митрополит крушедолски (карловачки) |
| Чин | Митрополит |
| Титула | Митрополит крушедолски |
| Седиште | Манастир Крушедол de iure, Сремски Карловци de facto |
| Године службе | (1710-1711) |
| Претходник | Исаија Ђаковић |
| Наследник | Викентије Поповић-Хаџилавић |
| Претходна епархија | Епархија пакрачка |
| Године службе | 1705-1710 |
| Претходник | Петроније Љубибратић |
| Наследник | Василије Рајић |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 13. децембар 1810. |
| Место рођења | Подгорица, Османско царство |
| Датум смрти | 7. јануар 1711. (42/43 год.) |
| Место смрти | Сремски Карловци, Аустријско царство |
Софроније Подгоричанин (Подгорица — Сремски Карловци, 7. јануар 1711) био је митрополит крушедолски (карловачки) од 1710. до 1711. године.[1]
Епископ пакрачко-савонски
[уреди | уреди извор]Митрополит Софроније је био пореклом из Подгорице.[2] Замонашио се у Пећкој патријашији. Дуго је био служитељ српског патријарха Арсенија III. Посвећен је за епископа пакрачко-славонског на Спасовдан, 17. маја 1705. године у манастиру Крушедолу[3] од патријарха Арсенија III и архијереја: фрушкогорског Стефана, јенопољског Исаије и будимског Јефтимија. Потврђен је тек 20. јуна 1708. године од цара Јосифа, а на предлог новоизабраног митрополита крушедолског Исаије (Ђаковића).
Епископ Софроније по доласку у Пакрац затражио је цркву и владичански двор, али и земљу, ливаде, воћњаке и винограде које је откупио унијатски епископ Петроније, а на основу права наследности, и такође наслеђену земљу од поменутог претходника, коју је добио од 1805. године на доживотно уживање. Када су се 1706. године побунили Срби у Малој Влашкој, успео је да их умири и заштити народ од обести грађанских власти.
Митрополит крушедолски
[уреди | уреди извор]Затекавши се у Бечу приликом изненадне смрти митрополита Исаије (Ђаковића), послао је његово тело у пратњи архимандрита Никанора (Мелентијевића) у манастир Крушедол. За архиепископа и митрополита изабран је у манастиру Крушедолу 23. априла 1710. године. Том приликом новоизабрани митрополит, добио је наредбу да лично дође у Беч цару да онде добије потврду. Био је царски саветник аустријског владара.
Потврдну грамату, из које се види да су односи између тадашње Крушедолске митрополије и Пећке патријаршије потпуно уређени, добио је Софроније од патријарха пећког Калиника 18. маја 1710. године. Она је издата у селу Немету, близу Темишвара. Између ндва изборна сабора у Крушедолу (1708. и 1710) аустријске власти су на српску јерархију вршиле страховит притисак да прекину све везе са Пећком патријаршијом и свим источним патријарсима из, тобоже, политичких разлога. Међутим, није то био прави разлог. Аустријске власти и римокатоличка црква су били уверени да ће се кидаљем веза међу православним патријаршијама лакше спровести унија.
О раду митрополита Софронија за време његовог краткотрајног архипастирства остало је мало података. Пакрачкој цркви је поклонио Тетрајеванђеље „послужити, Бога единаго въ Троици славити“, а у миклеушкој цркви се чувао антиминс који је осветио 1710. године. За његово време је 1709. обновљена књига „Молбан Пресветој Богородици и правило светом великомученику Теодору Тирону“ у манастиру Хопову, а 1710. године књига „Златоуст“ у манастиру Јаску.
Освештао је српске православне храмове у Беркасову, Бршадину, Илоку.[4]
Митрополит Софроније умро је већ 7. јануара 1711. године[5] у Карловцима у 43. години живота и сахрањен је у Саборној Светониколајевској цркви.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Вуковић 1996, стр. 459-460.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци, 15. јул 1906.
- ^ "Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1842. године
- ^ Хорват, Рудолф. Сријем - насеља и становништво. Славонски Брод: Хрватски институт за повијест - Подружница за повијест Славоније, Сријема и Барање. стр. 38, 54, 91. ISBN 953-6659-04-2.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. јун 1904.
Литература
[уреди | уреди извор]- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Веселиновић, Рајко Л. (1986). „Народноцрквена и привилегијска питања Срба у Хабсбуршкој Монархији 1699—1716. године”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 39—54.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.
