Овај чланак се у великој мери или у потпуности ослања на један извор. |
Петар Вукотић | |
---|---|
Датум рођења | 1826. |
Место рођења | Озринићи, Црна Гора |
Датум смрти | 1907. |
Место смрти | Цетиње, Књажевина Црна Гора |
Петар Вукотић био је српски војвода из Црне Горе.
Рођен је 1826. године у Озринићима као син Стевана Перкова Вукотића а умро је 1907. године.
Вукотић је бранио Црну Гору у првом Омер-пашином нападу 1852/3, затим је предводио црногорску војску у Вељем рату (1876—1878). Имао је велико учешће у бици на Вучјем долу, гдје је његова бригада јуришала на јединице Селим паше.
Приликом опсаде Никшића 1877. оклеветао је попа Мила Јововића код књаза Николе, а књаз је попу Милу одузео команду војевања при опсади. Након тога слиједи смрт Мила Јововића. Вукотић се сматра одговорним и за сукоб Марка Миљанова са књазом Николом.
Лазар Томановић је о њему записао да је живјео на Чеву, а само би при свечаним приликама био у својој кући на Цетињу, гдје је и умро. Као катунски војвода живјео је великашки. Књаза Николу је наговарао да умјесто Гавре Вуковића (који је Васојевић) узме у службу Лазара Томановића, који је поријеклом с Чева, а био је Србин-Приморац из Лепетана. Вукoтић је Боку и Херцеговину сматрао природним дијеловима Црне Горе, док, као и Никола Петровић, није превише сматрао Скадар њиховим. Томановић пише да је војвода Петар ходио путем српског генија Његоша, а као и Његош је посједовао тјелесну љепоту, о чему је говорио сликар Аксентије Мародић.[1]
Имао је четворо дјеце: синове Шала, Матана, Шћепана[2] и ћерку Милену. Био је добар пријатељ са војводом Мирком Петровићем,[3] па је Петар дао кћер Милену за Николу, Мирковог сина, још док су обоје били малољетни.[3] Петров зет Никола касније је постао књаз Црне Горе, од 1860. до 1910, а затим и краљ од 1910. до 1918. године.