Поплочани павиљон у Истанбулу

41° 00′ 43″ С; 28° 58′ 53″ И / 41.011944° С; 28.981389° И / 41.011944; 28.981389

Поплочани павиљон у Истанбулу
Çinili Köşk
Предња фасада Поплочаног павиљона
Оснивање1953.
ЛокацијаИстанбул
Република Турска
Координате41° 00′ 43″ С; 28° 58′ 53″ И / 41.011944° С; 28.981389° И / 41.011944; 28.981389
ВрстаMузеј исламске уметности (у склопу Археолошког музеја у Истанбулу)
АдресаAlemdar Cad. Osman Hamdi Bey Yokuşu Sok. 34122, Gülhane Fatih
Веб-сајтАрхеолошки музеј у Истанбулу, Поплочани павиљон

Поплочани павиљон у Истанбулу (тур. Çinili Köşk); је двоспратна зграда унутар зидина око Палате Топкапи (тур. Topkapı Sarayı), наспрам данашњег Археолошког музеја у Истанбулу (тур. İstanbul Arkeoloji Müzeleri), поред парка Гулхан (тур. Gülhane Parkı).[I] Датира из 1472. године, како је записано на плочици изнад главног улаза.[1][2] То је прва зграда коју је султан Мехмед II Освајач (тур. II Mehmet), изградио у комплексу Топкапи сарај.[3][4]

Историја

[уреди | уреди извор]

Поплочани павиљон саграђена је у шумарку на Сарајбурну (тур. Sarayburnu)[II][5] унутар зидина око комплекса Палате Топкапи. Ову летњу палату подигао је 1472. године султан Мехмед II као павиљон за уживање.

Главни улаз.

Није познато ко је тачно архитекта овог здања.

Детаљ главног улаза са плочицама у Тимуридском стилу.
Улазни мермерни трем (портик) са 14 стубова.

Ауторство се приписује непознатом персијском архитекти,[4] али неки извори наводе као могућег аутора и водећег архитекту тог периода, Атика Синана (тур. Atik Sinan).[III][7] Првобитно су постојала три павиљона овог типа, који су кроз своје архитектонске стилове симболизовали три региона Османског царства (тур. Osmanlı İmparatorluğu): грчки, турски и персијски. Подручје око павиљона носило је име Агине ливаде (тур. Ağa Çayırı) и Пешчани трг (тур. Kum Meydanı).[7] Познато је да су се на овим просторима одигравала такмичења попут бацање копља и рвање, док су султан и његова родбина игре посматрали са трема (портика) павиљона.[7] Према речима дворских песника, у овом павиљону су се одржавале раскошне забаве, које су укључивале банкете са дворским пажевима и девојкама. Неке промене на згради изведене су током владавине Мурата III (тур. III. Murad). У једној од угаоних просторија изграђена је фонтана са рељефом пауна, а са обе стране фонтане постављен су натписи. На једном од ових натписа зграда се назива Стаклени павиљон (тур. Sırça Köşk), због плочица које су прекривале њену унутрашњост и спољашњост.[7] Дрвени трем павиљона страдао је у пожару и замењен је садашњим тремом са колонадом 1737. године. Поплочани павиљон је између 1875. и 1891. године коришћен као Царски музеј (тур. Muze-i Humayun) са поставком археолошких и исламских артефаката. Након што је зграда 1939. године формално уврштена у комплекс Палате Топкапи, збирка је уклоњена и Поплочани павиљон је престао да буде музеј. Од 1953. године Павиљон је отворен за посетиоце под називом Фатих музеј (тур. Fatih Müzesi), као Музеј турске и исламске уметности.[8] Од 1981. године (због своје локације) Поплочани павиљон је прикључен Археолошком музеју Истанбула и од тада ради као Музеј исламске уметности.[IV][1]

Архитектура

[уреди | уреди извор]

Поплочани павиљон је једини пример грађанске Османске архитектуре изграђен у селџучком стилу[9] у Истанбулу. Тлоцрт зграде Поплочаног павиљона је у облику грчког крста[4] са четири балкона у персијском стилу.[2] Четири угаоне собе са куполом у средини употпуњују тлоцрт формирањем квадрата. Овакав квадратни план, у архитектонском смислу, представља четири стране света и симболизује, универзални ауторитет и суверенитет султана. Павиљон се састоји од шест просторија и централног хола.

Детаљ главног улаза.

Изнад равног крова уздиже се само купола централне просторије. Грађевина је висока два спрата, иако се са главног улаза види само један спрат (јер се зграда простире низ падину). Делови спољашњности зграде, фасада, обложени су глазираним керамичким плочицама у тимуридском стилу,[10] што указује на утицај Средње Азије, посебно архитектура џамије Биби-Кханим (узб. Bibixonim masjidi) у Самарканду (узб. Samarqand), Узбекистан (узб. Oʻzbekiston Respublikasi).

Фонтана са рељефом пауна из 1590. годинеа са натписом имена зграде из тог времена, Стаклени павиљон.

Плочице које се виде у унутрашњости зграде су са геометријским шарама рађеним у техници подглазуре.[V] Плочице показују пре свега селџучки карактер у техници израде и орнаменталној композицији. Део украса на плочицама су изведени техником позлате[VI] на тамноплавој, тиркизној и љубичастој боји, али су углавном оштећене (ољуштене позлате).[7] Бочни зидови павиљона су од опеке са каменим оквиром који су са полигоналним стубовима фасаде типични за Персију. Из приземља, бочно, решеткаста капија води до степеница и мермерног портика са 14 стубова. Овај портик је обновљен у 18. веку, после пожара који уништио стари, дрвени. Апсида, која се налази на средини фасаде, око улазних врата, у потпуности је обложен плочицама рађеним у техници мозаика. Одатле се кроз велика врата стиже до предворја, а затим и до централне дворане прекривене куполом.

Централна просторија.

Плаво-беле плочице на зидовима су поређане у шестоуглове и троуглове на начин типичан за град Бурсу (тур. Bursa), док неке плочице имају деликатне шаре цвећа, лишћа, облака или апстрактне облике. Бели гипсани украси изведени су на персијски начин. На оба крила куполасте дворане налазе се засвођена удубљења отворена на једној страни. Три краљевска апартмана смештена су иза централне дворане при чему је средњи апартман у апсидалном облику. Апартмани гледају ка Гулхане парку и оријентисани су ка Босфора (тур. Bogaziçi). Султанов престо се налазио у апсиди постављеној на западном балкону, насупрот главног улаза. На комплетној згради Павиљона нигде није видљив византијски утицаја па се зато њена изградња приписује непознатом персијском архитекти (насупрот изворима који наводе као архитекту Атик Синана). Зграда се данас сматра најстаријим преживелим делом Палате Топкапи. Представља персијски архитектонски стил и један је од најстаријих примера oсманскe цивилне архитектуре у Истанбулу.

Колекција музеја

[уреди | уреди извор]

Збирка музеја обухвата око 2.000 артефаката из периода селџучких и османских владара од 11. до 20. века.

Декорација унутрашњих зидова Поплочаног павиљона.

Најзначајнија грнчарија и плочице из колекције, изложене су у павиљону (неке у витринама а друге су уграђене директно у зидове).[7] Њихово порекло је углавном из области градова: Изник (тур. İznik, раније Никејa, грч. Νίκαια), Кутахја (тур. Kütahya) и Чанакале (тур. Çanakkale). Радови су изложени у шест просторија и централном холу Павиљона, представљени хронолошким редом, тако да свака просторија садржи радове који покривају различите периоде. У првој просторији на левој страни улаза, налазе се примерци грнчарије и керамике из периода Селџука (од 12. до прве половине 14. века).[7]

Михраб из Ибрахим-бегове џамије у Караману.

У следећој просторији су примерци грнчарије из друге половина 14. и 15. века, познате под називом Милетско посуђе,[VII] као и радови рађени у Техници слип,[VIII] из раног османског периода, датирано у 11. век.[7] Трећа просторија, у тренутној поставци, нема изложених експонат. Радови из Изника (од 18. века средине 17. века), изложени су у четвртој просторији и централном холу. Међу њима су и коралноцрвени примерци са краја 15. века и почетка 16. века.[7]

Прозорски фронтон џамије Хасеки Хурем у Истанбулу.

Такође су у средњој сали изложени плаво-бели, плаво-тиркизни и фино украшени плаво-бели примерци израђени у стилу Златног рога (тур. Haliç işi)[IX] и Дамаск посуде[X] из Изника (период од 15. до 19.века).[7][15] У петој просторији изложени су узорци плочица из 18. и 19. века, као и један од најважнијих експоната, михраб (arap. محراب) украшен керамиком из Изника (у техници обојене глазуре),[XI] пренесен из Ибрахим-бегове џамије у Караману (тур. Karaman) из централне Анадолије (тур. Anadolu).[7] Ту су изложене и плочице које украшавају прозорске фронтоне[XII] истанбулске медресе (арап. مدرسة) у џамији Хасеки Хурем (тур. Haseki Hürrem Sultan Külliyesi) из 16. века.[7] У шестој просторији налази се керамика из Кутахја, где су најупечатљивије групе предмета као што су: шоље, ибрици, врчеви (од средине 18. века до 20. века), укључујући и Чанакале керамику датовану на почетак 20. века.[7]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Монохроматски украшена посуда из Изника
    Монохроматски украшена посуда из Изника
  • Монохроматски украшена посуда из Изника
    Монохроматски украшена посуда из Изника
  • Монохроматски украшена џамијска лампа из Изника
    Монохроматски украшена џамијска лампа из Изника
  • Монохроматски украшена џамијска лампа из Изника
    Монохроматски украшена џамијска лампа из Изника
  • Монохроматски украшена џамијска лампа из Изника
    Монохроматски украшена џамијска лампа из Изника
  • Полихроматски украшена џамијска лампа из Изника
    Полихроматски украшена џамијска лампа из Изника
  • Полихроматски украшена џамијска лампа
    Полихроматски украшена џамијска лампа
  • Полихроматски украшена посуда из Изника
    Полихроматски украшена посуда из Изника
  • Полихроматски украшена плочица
    Полихроматски украшена плочица
  • Полихроматски украшена плочица из Изника
    Полихроматски украшена плочица из Изника
  • Полихроматски украшена плочица из Изника
    Полихроматски украшена плочица из Изника
  • Полихроматски украси прозорске фронтоне из Изника
    Полихроматски украси прозорске фронтоне из Изника
  • Посуда из Чанкале
    Посуда из Чанкале
  • Посуда из Чанкале
    Посуда из Чанкале

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Назив потиче од речи персијског порекла Gulkhana (срп. Кућа цвећа).
  2. ^ Сарајбурну (срп. Рт палате), је рт који раздваја Златни рог (тур. Altın Boynuz, грч. Χρυσόν Κέρας) и Мраморно море (тур. Marmara Denizi, грч. Θάλασσα του Μαρμαρά) код Истанбулa.
  3. ^ Атик Синан је османски архитекта византијског, (грчко-православног) порекла из 15. века, у служби Мехмеда II Освајача.[6] Мало се зна о његовом животу, али је познато да је непуне две године након освајања Цариграда, или Константинопоља (грч. Κωνσταντινούπολη) од Османлија (тур. Osmanlı Türkleri), по налогу султана 1453. године почео да гради џамију у његову славу, на простору срушене Цркве Светих апостола (грч. Αγιοι Αποστολοι). Радови су почели тек десет година касније и трајали су седам година, од 1463. до 1470. године. То ће бити џамија позната кап Фатихова Џамија (тур. Fatih Camii) или Кулијеси (тур. Külliyesi) џамија.
  4. ^ Археолошки музеј у Истанбулу је најзначајнини музеј у Турској кога чине три главне јединице: Археолошки музеј (тур. Arkeoloji Müzesi), Музеј древне оријенталне уметности (тур. Eski Şark Eserleri Müzesi) и Музеј поплочаног павиљона (тур. Çinili Köşk Müzesi).[1]
  5. ^ Техника подглазуре се користи за израду украса на готовом керамичком производу. Подглазуре садрже металне оксиде који реагују са провидном керамичком глазуром на грнчарском комаду и формирају низ боја.[11]
  6. ^ Техника позлате у кермици подразумева наношење златних листића на глазиране плочице. Златни листићи се секу у облику жељеног украса и наносе четкицом на плочицу, која се поново пече на веома ниској температури у пећи. Позлату су обично користили анадолски Селџуци на монохроматским тиркизним и зеленим плочицама. Временом, златни листићи могу се ољуштити, тако да је преостало само неколико примерака позлаћене керамике са траговима позлате.[12]
  7. ^ Милетско посуђе је врста грнчарије која се производила на различитим локацијама у Анадолији између касног 14. и средине 15. века.[13]
  8. ^ Слип техника се састоји у исцртавању украса на глинену површину истискивањем боје кроз неку врсту еластичне посуде са малим отвором на врху (налик туби или шприцу).[14]
  9. ^ Стил Златни рог је варијација плаво-беле декорације керамичког посуђа која је била популарна између 1520. и 1550. године. Назив стила Златни рог потиче са места где су уломци посуђа овог стила ископани (област Златног рога у Истанбулу). Касније је откривено да је то грнчарија израђена у Изнику јер су неки мотиви на посудама веома личили на оне коришћене на посудама са тог подручја. Украси у овом стилу се састоје од низа танких спирала украшених ситним листовима, док су уски рубови посуђа осликани вијугавом шаром.[15]
  10. ^ Дамаск посуде је назив за групу керамичких посуда произведених у Изнику средином 16. века. Посуде су по први пут биле украшене зеленом и бледо љубичастом бојом, поред кобалт плаве и тиркизне, и чине прелаз ка пуној полихромности керамике.[16] Овај назив (који се задржао до данас) дали су колекционари уметничких дела када су први примерци донети у Европу крајем 19. века, јер су погрешно веровали да те посуде потичу из Дамаска. До грешке је дошло јер су плочице са сличном палетом нијанси пастелних боја и цветним дезенима прављене у Дамаску у другој половини 16. века.[15]
  11. ^ Техника обојене глазуре је, поступак глазирања која се састоји од наношења провидног слоја боје преко другог, претходно добро осушеног слоја непрозирне боје (обично широком четком са меким влакнима). Доњи слој (подсликавање), обично се ради у једној непрозирној боји, али може садржати и још неку боју.[17]
  12. ^ Фронтон је архитектонски елемент који се састоји од украсног троугластог или полукружног забата, који се обично налази изнад улаза у зграду или прозора често украшен скулптуралним рељефима или орнаменталним дизајном.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „İSTANBUL ARCHAEOLOGICAL MUSEUMS”. T.C. Kültür ve Turizm Bakanlığı (на језику: турски). Приступљено 2024-07-19. 
  2. ^ а б Necipoğlu, Gülru (1991). Architecture, ceremonial, and power : the Topkapi Palace in the fifteenth and sixteenth centuries. Internet Archive. New York, N.Y. : Architectural History Foundation ; Cambridge, Mass. : MIT Press. ISBN 978-0-262-14050-8. 
  3. ^ „Çinili Köşk”. Türkiye Turizm Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 2024-07-20. 
  4. ^ а б в Fanny, Davis (1970). The Palace of Topkapi in Istanbul. New York: Charles Scribner's Sons. ASIN B0006CKCA0. 
  5. ^ „Sarayburnu – Istanbul Welcome Card” (на језику: енглески). Приступљено 2024-07-22. 
  6. ^ Konyalı, İbrahim Hakkı (1953). Fatihin mimarlarından Azadlı Sinan: (Sinan-ı Atîk) vakfiyeleri, eserleri, hayatı, mezarı. İstanbul, Türkiye: Halk Pasımevi. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л „Çinili Köşk”. Türkiye Turizm Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 2024-07-21. 
  8. ^ „ÇİNİLİ KÖŞK”. Kültür Portalı. Приступљено 2024-07-21. 
  9. ^ „Islamic arts - Seljuq, Architecture, Calligraphy | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-07-24. 
  10. ^ rcarney (2021-06-06). „Timurid Architecture and the Timurid Renaissance”. Architecture of Cities (на језику: енглески). Приступљено 2024-07-24. 
  11. ^ https://www.thesprucecrafts.com/when-to-underglaze-pottery-2746192
  12. ^ Yardımcı, İsmail (јануар 2013). „The Glazed Tile Techniques of the Seljuk and Beylik Periods” (PDF). Journal of Literature and Art Studies. 3, No. 1: 42—51. ISSN 2159-5836 — преко Usak University, Usak, Turkey. 
  13. ^ https://books.google.rs/books?id=9Jg3AAAAIAAJ&pg=PA53&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false Muqarnas: An Annual on Islamic Art and Architecture, Oleg Grabar
  14. ^ https://www.thesprucecrafts.com/potpourri-of-slip-decorating-techniques-2746187
  15. ^ а б в Atasoy, Nurhan; Raby, Julian (1989). Petsopoulos, Yanni, ур. Iznik: The Pottery of Ottoman Turkey. London, UK: Alexandria Press. ISBN 978-1-85669-054-6. 
  16. ^ Carswell, John (2006). Iznik Pottery (Eastern art series). Northampton, Massachusetts, USA: Interlink Books. стр. 112, 113. ISBN 9781566566575. 
  17. ^ http://www.essentialvermeer.com/technique/technique_glazing.html

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Muslim architecture under ottoman patronage (1326-1924), Rabah Saoud, FSTC Limited, Manchester, United Kingdom, July 2004, Publication ID: 4064
  • Istanbul, Bursa, Edirne, Iznik, Baudenkmäler und Museen, Marcell Restle, Reclam, Stuttgart, 1976, ISBN 3-15-010262-6
  • Konstantinopel, Istanbuls historisches Erbe, Stéphane Yerasimos, Potsdam 2009, ISBN 978-3-8331-5585-7
  • A History of Architecture, Sir Banister Fletcher, Boston, Butterworths, 1987, ISBN 0-408-01587-X
  • Great Architecture of the World John Julius Norwich, New York, Random House, 1975, ISBN 0-394-49887-9
  • Islamic Architecture, John D. Hoag, New York, Harry N. Abrams, 1977, ISBN 0-8109-1010-1
  • Ottoman Architecture, Doğan Kuban, Antique Collectors' Club, Woodbridge, UK, 2010, ISBN 1-8514-9604-1

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Поплочани павиљон у Истанбулу на Викимедијиној остави.