Право на здравље

Право на здравље скуп је правних правила по којима свако има право на стандард живота који обезбеђује здравље и благостање како појединцу али и његове породице, укључујући храну, одећу, стан и лекарску негу, потребне социјалне службе, као и право на осигурање у случају незапослености, болести, неспособности, удовиштва, старости и других случајева губљења средстава за издржавање услед околности независних од његове воље.[1]

Основна начела

[уреди | уреди извор]

Универзалном декларацијом о људским правима, која је усвојена 10. децембра 1948. године, на Генералној скупштини ОУН-а, све њене чланице, међу којима и Република Србија, обавезале су се да обезбеде да ниједна особа не буде лишена свог права на приступ службама за лечење болести и рехабилитацију здравља као и другим службама у оквирима здравствене заштите.

Државе уговорнице наведеног споразума морају да обезбеде потпуно остваривање права на здравље, а посебно свака чланица мора предузимати следеће мере:

  • Да се бори против болести и неухрањености
  • Да обезбеди приступ информисању и образовању
  • Искорени праксу која угрожава здравље свих људи на њеној територији.

Типологија обавеза државе у остваривању људских права заснива се на:

Остваривању права

Које обухвата предузимање свих одговарајућих мера ради остваривања права

Поштовању прва

Држава, која мора бити на првом месту у заштити права, не сме да крши та права

Заштити права

Држава, својим инструментима заштите, мора да спречи кршење права.

Права корисника у систему здравстве заштите

[уреди | уреди извор]

Права корисника у систему здравстве заштите (ЗЗ)а заснивају се на; индивидуалном и друштвеном праву.

1. Индивидуална права

[уреди | уреди извор]
Право на коришћење доступних, прихватљивих и квалитетних здравствених услуга

У том смислу, од здравствених радника се не очекује само да се старају о животу и здрављу својих пацијената, већ и да поштују:

  • Личност пацијента,
  • Људско достојанство пацијента,
  • Право пацијента на самоодлучивање о властитом телу.
Права пацијената

Права пацијената заузимају једно од најважнијих места јер се тичу човековог живота и здравља, а то су вредности првог реда према којима се мере све друге људске вредности.[2]

Права пацијената, у том смислу, заснивају се пре свега на њиховој сагласности на основу инофрмисаности, праву увида у документацију, поверљивост података итд.

Посебна права

Посебна права обухватају добровољну стерилизацију, абортус, еутанаѕију, трансплантацију, експерименте на људима.

2. Друштвена права

[уреди | уреди извор]

Друштвена права су, здрава животна средина, храна, лекови, унапређење здравља.

Декларације, закони и други акти о правима на здравље

[уреди | уреди извор]

Међународне декларације о правима на здравље

[уреди | уреди извор]
  • Европска повеља о правима пацијената, Рим (2002)
  • Декларација о промоцији права пацијената у Европи, Амстердам (1994)
  • Љубљанска повеља о реформисању здравствене заштите (1996)
  • Декларација о промоцији здравља у 21. веку из Џакарте (1997)
  • Конвенција о људским правима и биомедицини Савета Европе (1997)
  • Декларације Светског савеза лекара;
    • Лисабонска декларација о правима пацијената,
    • Ревидирана Хелсиншка декларација о биомедицинском истраживању на човеку.

Повеље и други акти који се односе на право на здравље у Србији

[уреди | уреди извор]
  • Обавештење о заштитнику пацијентових права, Министарство здравља РС (2003);
  • Повеља о правима пацијената, Фонд за отворено друштво и Центар за унапређење правних студија (2003);
  • Помоћ пацијентима у остваривању њихових права, Фонд за отворено друштво и југословенско удружење за медицинско право (2004);
  • Закон о здравственој заштити – одељак са правима и обавезама пацијената, Министарство здравља (2005);
  • Оснивање комора здравствених радника (2006 и 2007),
  • Оснивање етичких одбора у здравственим установама и Етичког одобора Србије (2007).

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Генерална скупштина ОУН, Члан 25: Универзална декларација о људским правима (UNIVERSAL DECLARATION OF HUMAN RIGHTS), Усвојена и проглашена 10. децембра 1948. године.
  2. ^ Проф. др Снежана Симић, Прва пацијената у систему здравствене заштите, Институт за социјалну медицину Медицинског факултета у Београду, Имате право! Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јун 2012)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

.