Сарагури (грч. Σαράγουροι, сир. Šarağurs)[1] је било евроазијско огурско (туркијски племенски савез)[2] номадско племе које се помиње у 5. и 6. веку. Они могу бити Сулуци (蘇路羯, suoluo-kjɐt) који се помињу у кинеској Књизи Суеј.[3] Сарагури су пореклом су из западног Сибира и казахстанских степа, одакле су их Савири раселили северно од Кавказа.[4]
Око 463. године нове ере, Акацири и друга племена која су била део Хунског савеза напала су Сарагуре, једно од првих Огурских племена које је ушло у понтско-каспијску степу као резултат миграција које су у Унутрашњој Азији покренули напад Уара на Кидаре (подгрупа Зијона.[5] Акацири су живели северно од Црног мора, западно од Крима.[6] Према Прискусу, Ернак и Денгизих су 463. године послали представнике Сарагура, Огура (или Урогија)),[6] можда византијска грешка за Ујгуре[7])) и Оногуре цару у Цариград,[8] и објаснио је да су их Сабири протерали из своје домовине, које су Авари напали у Унутрашњој Азији.[9][10] Године 469. Сарагури су затражили и добили римску заштиту.[11] Крајем 500-их Сарагури, Кутригури, Утигури и Оногури су држали део степе северно од Црног мора.[12] Године 555. Псеудо-Захарија Ретор помиње Сарагуре као једно од тринаест номадских племена северно од Кавказа, међутим, неизвесно је да ли је племе још увек постојало у то време.[13] Између 630. и 635. године кан Кубрат је успео да уједини Оногуре и Бугаре са племенима Кутригура и Утигура, а вероватно и Сарагура, под јединственом влашћу, стварајући моћну конфедерацију коју су средњовековни аутори у Западној Европи називали Стара Велика Бугарска,[14] или Патрија Оногурија. Према неким научницима, тачније се назива Оногундурско-бугарско царство.[15]
Сараγур или Шара Оγур значи „жути” или „бели”, а може се чак и превести као „западњаци”.[16]